Zdravlje i šećer: Sve više jedemo slatko – šta je problem i kako se protiv njega borimo

Potrošnja šećera je u porastu i u većini zemalja se koriste veće količine od onih koje lekari preporučuju. Ljudi širom sveta sve više konzumiraju šećer, ali zašto u sebe unosimo nešto što dovodi do brojnih zdravstvenih problema?

Nakon što je u studiji Uticaj bolesti na svetskom nivou, objavljeno da Izrael ima „najnižu stopu smrtnosti uzrokovane ishranom” na svetu, mnogi mediji počeli su da ohrabruju ljude da „jedu kao Izraelci”. Ali kad biste to uradili, verovatno biste u ishrani imali više šećera nego prosečan građanin bilo koje zemlje na svetu. Istraživači su analizirali zdravstvene podatake iz 195 zemalja, a studija je objavljena u medicinskom časopisu Lanset.

U Izraelu se 2018. godine trošilo više od 60 kilograma šećera po glavi stanovnika – u proseku 165 grama šećera dnevno. To je najveći unos šećera na svetu, prema brojkama međunarodne Organizacije za šećer do kojih je došao BBC.

„U Izraelu, prosečna odrasla osoba konzumira više od 30 kafenih kašika šećera dnevno – to je katastrofa”, kaže profesor Itamar Raz, šef izraelskog Nacionalnog saveta za dijabetes i svetski stručnjak za ovu bolest.

Malezija, Barbados, Fidži i Brazil bore se za prvih pet mesta na ovoj listi „žderača šećera”. Pri dnu ove tabele nalazi se Severna Koreja gde je unos šećera po glavi stanovnika 2018. godine bio samo 3,5 kilograma. Za razliku od njih, njihove komšije iz Južne Koreje pojele su 30,6 kilograma.

U Sjedinjenim Državama – gde su problemi sa bolestima uzrokovanim ishranom iscrpno dokumentovani – potroši se 31,1 kilogram po glavi stanovnika – što nije dovoljno da ovu državu stavi čak ni u prvih dvadeset. U apsolutnim vrednostima, Indija je najveći potrošač šećera, sa potrošnjom od 25,39 miliona metričkih tona ovog proizvoda 2018. godine – više nego cela Evropska unija zajedno.

Ovi podaci o potrošnji šećera, međutim, ne dobijaju se samo na osnovu količina šećera koji ljudi sami dodaju u hranu i piće. Tu je i ono što stručnjaci nazivaju slobodnim šećerom koji se dodaje u hranu tokom proizvodnje ili je prirodno već prisutan u visokim nivoima, kao na primer u voćnim sokovima. Potrošnja šećera skočilo je sa 123,4 miliona tona 2001. godine na 172,4 miliona 2018. godine, prema podacima Međunarodne organizacije za šećer.

To znači da godišnje globalno trošimo 22,6 kilograma šećera po glavi stanovnika. Ali zašto jedemo više šećera? Jedan od glavnih razloga činjenica je da je šećer tradicionalno jeftin i pristupačan izvor energije. Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija kaže da je šećer u Indiji, na primer, „osnovna namirnica za masovnu upotrebu i najjeftiniji izvor energije za siromašne”.

Sklonost stanovnika ove zemlje ka slatkom ubrzano je rasla poslednjih decenija: samo između ranih šezdesetih i sredine devedesetih, potrošnja šećera skočilo je sa 2,6 miliona tona godišnje na 13 miliona tona. On je postao i neizostavni deo naše ishrane u poslednjih pet decenija: unos prerađevina skočio je u nebesa širom sveta. Brojke američkog Ministarstva za poljoprivredu pokazuju da su ovi proizvodi činili 77 odsto globalne prodaje i konzumiranja hrane još 2002. godine.

Šećer je ključni sastojak prerađevina – dodaje se da popravi ukus ili produži njihov rok trajanja. Mnogi stručnjaci kažu da je naš visok unos šećera glavni faktor globalne epidemije gojaznosti. Svetska zdravstvena organizacija je 2015. godine snizila preporučenu dozu unosa šećera. SZO kaže da bi dodatno smanjenje na otprilike 25 grama (šest kafenih kašičica) dnevno „dovelo do dodatnog boljitka po zdravlje”.

„Očigledno je da zdravstveni autoriteti savetuju smanjenje unosa šećera”, objašnjava Viktorija Tejlor, viša dijetetičarka britanske Fondacije srce.

„Kako stvari sada stoje, unos je visok među svim uzrastima bez obzira na nivo zarade.”

Tokom poslednjih nekoliko godina, preko dvadeset država je je porez na zašećerene proizvode (uglavnom bezalkoholna pića). Početkom ovog meseca, Singapur je postao prva zemlja na svetu koja je zabranila reklame za pića sa visokom koncentracijom šećera. Zakon stupa na snagu sledeće godine.

„Naše stanovništvo postaje sve starije i sve veća dominacija hroničnih bolesti dovešće nas do neodrživog, skupog sistema sa lošijim zdravstvenim ishodima ukoliko ne budemo intervenisali”, rekao je Edvin Tong, viši ministar zdravlja Singapura u oktobru.

Naglasak na zašećerenim pićima nije slučajan: ona imaju visok stepen dodatih šećera i nisku hranljivu vrednost. Ali ta pića se ipak naširoko upražnjavaju širom sveta. Prema bazi podataka Škole javnog zdravlja sa Harvarda, 355 mililitara gaziranog soka od narandže sadrži ekvivalent od 11 kafenih kašika šećera.

Studije su dosledno pokazale vezu između unosa zašećerenih pića i gojenja, kao i povećani rizik od dobijanja dijabetesa tipa 2, srčanih bolesti, pa čak i povećanog rizika od prerane smrti. Ali neki smatraju da je šećer stekao nezasluženo lošu reputaciju.

Predsednik Međunarodne organizacije za šećer Hoze Orive kaže za BBC da se šećer „izdvaja” u odnosu na ostale krivce za nezdravu ishranu ljudi.

„Šećer prati loša reputacija, ali mi ne smemo da zaboravimo da ima istoriju fundamentalnog izvora energije. On se nalazi čak i u mleku za dojenje”, kaže on za BBC.

„On ne može da se izdvoji kao jedinica krivac u pokušaju da se izađe na kraj sa epidemijom gojaznosti. I drugi faktori igraju ulogu, poput opadanja nivoa fizičke aktivnosti i ishrane u celosti.”

„Veoma smo jasni u našem stavu da preterani unos nije dobar ni za koga”, dodaje Orive.

Holi Gabrijel, nutricionistkinja iz organizacije Akcija protiv šećera, koalicije istraživača i naučnika koji vrše pritisak na britansku vladu da uvede strože mere protiv šećera, kaže da je šećer zaista samo deo problema.

„Porast nivoa gojaznosti posledica je okruženja sklonog gojenju i poremećenog sistema ishrane”, kaže ona.

„Zato na snagu treba da stupi širok dijapazon mera.”

Orive, direktor Međunarodne organizacije za šećer, dovodi u pitanje dugoročnu efikasnost nameta, ali to ga ne sprečava da kritikuje industriju hrane i pića i upotrebu šećera. Proizvod se koristi za više namena od samog dodavanja slatkog ukusa stvarima – on može, između ostalog, da poveća rok trajanja proizvoda.

„Oporezivanje se do sada pokazalo samo kao dodatni izvor prihoda za vlade. Ali i industrija hrane mora ozbiljno da počne da učestvuje u ovoj raspravi i izvuče glavu iz peska.”

Kompanije za proizvodnju hrane i pića počele su to i da rade u nekim zemljama.

U decembru prošle godine, nekoliko giganata u proizvodnji hrane u Nemačkoj sklopilo je sporazum sa vladom obavezujući se da će smanjiti sadržaj šećera i soli u prerađevinama do 2025. godine, kao i nivo šećera u bezalkoholnim pićima za 15 odsto. Ali šta je sa porezom? Da li on stvarno može da pomogne?

Velika studija koju su sproveli istraživači sa Univerziteta u Otagu na Novom Zelandu, pokazala je da je deset odsto poreza na zašećerena pića smanjilo kupovinu i upražnjavanje zašećerenih pića za u proseku do deset odsto. Na nekim mestima je zabrana dovela do toga da proizvođači hrane i pića promene sastav proizvoda kako bi izbegli namete. U Velikoj Britaniji, kako navode u organizaciji Akcija protiv šećera, smanjen je nivo u pićima za 28,8 odsto od aprila 2018. godine.

Budući da je porez na šećer relativno nov fenomen u većini zemalja, uticaj ove mere na javno zdravlje i dalje nije najjasniji. Međutim, istraživači iz londonske Škole za higijenu i tropsku medicinu su simulirali uvođenje teoretskog poreza na grickalice kao što su keks, torte i bombone u Velikoj Britaniji i otkrili potencijalne prednosti po zdravlje. U saradnji sa Univerzitetom na Oksfordu i Univerzitetom na Kembridžu, koristili su ekonomske modele da bi procenili uticaj od 20 odsto povećanja cena za ovu robu.

Rezultati? Povećanje cena dovelo bi do prosečnog mršavljenja od 1,3 kilograma godišnje.Da sve bude neobičnije, otkrili su da bi slično povećanje cena zašećerenih pića za posledicu imalo samo prosečan gubitak od 203 grama godišnje.

„Velika Britanija je primer kako politika mora da se prekraja tako da bude u skladu sa realnošću u zemlji. Britanci konzumiraju više šećera preko slatkih poslastica nego preko pića”, objašnjava vodeća autorka studije Polin Šilbik.

Šilbik i njene kolege procenili su da bi „porez na slatkiše” imao potencijal da smanji gojaznost među Britancima za 2,7 odsto za samo godinu dana.

„Nama se čini da je očigledno da oporezivanje funkcioniše, mada ne postoji srebrni metak – jedno jedino rešenje – za izlaženje na kraj sa gojaznošću i poboljšanje nutritivnog zdravlja”, dodaje ona.

„Ono što je neosporno je da je smanjenje unosa šećera nužan deo toga.”

#hrana, #šećer, #zdravlje

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.