Sendviči, supe, čips ili samo jedan komad keksa na brzinu… većina nas je ručala za radnim stolom. Ili ste zaista toliko zauzeti da ne možete da odete na pauzu, ili želite da ljudi misle da ste toliko bitni da to sebi ne možete da priuštite. Ipak, mrvice po tastaturi, glasno žvakanje i jaki mirisi često mogu da izbace iz takta i najopuštenije kolege.
Retko postoje zvanična pravila o tome šta smete, a šta ne smete da jedete za radnim stolom. Da li kompanije treba da uvedu stroža pravila po pitanju klopanja za stolom? I da li bi uopšte trebalo da jedemo za radnim stolom? Skoro četvrtina nas ruča za radnim stolom, pokazuje istraživanje kompanije Glasdor, ali određena jela garantovano iritiraju ljude.
“Sendviči s jajima mirišu širom kancelarije, verovatno jedan od najgorih nedruštvenih obroka na zapadnoj hemisferi”, kaže Don Bardžis koji radi za jednu pivaru.
Adžaj koji radi u knjigovodstvenoj agenciji, veruje da bi “zlatno pravilo” trebalo da glasi “bez hrane koja jako miriše”. Idealno bi bilo kada bi bilo kakva topla hrana bila zabranjena na poslu, smatra Adžaj.Danijel, zaposlen u jednoj tehnološkoj kompaniji, kaže da njegova kancelarija “zaudara na ribu ili kinesku hranu” i smatra da bi hrana trebalo da se konzumira u odvojenim kuhinjskim prostorijama.
“Ovo ne samo da tera ljude da se odvoje od ekrana i naprave pauzu, već takođe znači da nećete morati da slušate osobu do vas kako mljacka, dok vi pokušavate da se koncentrišete”, kaže Danijel.
Čak i žvakanje voća iritira neke ljude.
“Ako već morate da jedete, bez glasnih, hrskavih jabuka”, kaže inženjerka Lusi.
Zatim su tu slani štapići.
“Njih bi “trebalo zabraniti u svim kancelarijama – posebno ako je nekoliko kesa istovremeno otvoreno – previše mljackanja, žvakanja, krckanja”, kaže Karla koja radi u prodaji.
Svakako bi nam svima bilo lakše kada bi firme prosto zabranile obroke za radnim stolom, zar ne?
Nikako, kaže Dejvid D-Suza, jedan od direktora organizacije koja se bavi ljudskim resursima i razvojem CIPD. To bi bilo “drakonsko”, kaže. Umesto toga, dodaje, firme bi trebalo da ohrabre ljude da jedu van radnog mesta.
“Ne radi se o nerviranju kolega, koliko o opštem dobru za kolektiv. Jako je važno za ljude, a samim tim i produktivnost čitave organizacije, da imaju priliku da se mentalno restartuju, kako bi se uverili da razmišljaju bistro i ne donose odluke umorni”, smatra ona i dodaje da bi menadžeri trebalo da daju primer odlazeći na redovne pauze i tako ohrabre osoblje. Ali D-Suza predlaže i neformalni sistem nadzora koji bi ohrabrivao zaposlene koji redovno preskaču ručak, da naprave pauzu.