U životu često ne bude sve kako se planira, ali nekada je tako i bolje. Dogovor Uroša Trifunovića (19) i Partizana prethodnog leta bio je odlazak na pozajmicu u ekipu Mege, ali pošto nije sve bilo kako je zamišljeno, mladi bek se već u oktobru vratio u Humsku posle samo dve odigrane utakmice ABA lige. Od tog trenutka, iako najmlađi u timu, pokazao se kao ravnopravan član ekipe koja juriša na vrh svih takmičenja.
Simbolično, pet meseci od povratka iz Mege, na poslednjem meču pred pandemiju, upravo je protiv bivšeg tima izveo neverovatno zakucavanje preko dva igrača, koje je ilustrovalo koliko je samopouzdanje zlatnog “orlića” iz 2018. godine poraslo. Posledica njegovog napretka je i debi u seniorskoj reprezentaciji, kao i prijava za ovogodišnji NBA draft…
– Osećam da sam kompletniji igrač sada, u odnosu na početak sezone. Sigurniji sam u sebe – priznaje Trifunović. – Vremenom navikneš na svoju ulogu, na saigrače sa kojima svakog dana treniraš… Uz njih sam postao bolji. Dobio sam i njihovo poverenje, a i trenera. Naravno, daleko je ovo od nivoa na kome želim da igram. Ispostavio se kao dobar potez povratak sa pozajmice. Borio sam se za minutažu i nisam mnogo razmišljao… Nekad je bolje samo izaći i igrati, a ne plašiti se greške.
Baš kao i prošle sezone, kada je na dvojnu licencu igrao za crno-bele i za Mladost, Uroš ponovo nosi breme namenjeno najmlađem igraču u timu.
– Navikao sam da budem najmlađi. Tako je bilo prošle godine i u Zemunu i u Partizanu. Tako je i u reprezentaciji, pa čak i kad sam bio u mlađim kategorijama samo sa svojim godištem… Rođen sam u decembru i onda opet svi ispadnu stariji. Postalo mi je normalno da imam neka posebna zaduženja, jer je svuda tako. Znam da na gostovanjima, na primer, treba posle treninga da ponesem peškire ili nešto slično. Saigrači nisu u fazonu da kažu: “Mali, ponesi mi patike”, nego mi uvek pomognu, pa mi onda ne pada teško.
U ABA ligi Uroš je ukupno odigrao deset utakmica na kojima je beležio prosečno 4,6 poena i 1,6 skokova za 14,5 minuta. Na evropskoj sceni bio je u rosteru na devet mečeva – 5,4 poena i 1,7 uhvaćenih lopti. U top 16 fazi imao je zapažena izdanja, Trentu je ubacio deset poena, Virtusu u “Paladoci” osam, uključujući dve trojke za preokret…
– Ako bih izdvajao jednu utakmicu koju ću upamtiti, to bi bila ta u Bolonji. Ostao sam sam u napadu, šutnuo i pogodio dva puta iz daljine. Puna hala, atmosfera baš dobra, navijači i domaći i naši… Lepo je bilo na tom gostovanju. Podrazumeva se da je kad igramo kod kuće, svaka utakmica posebna.
Dvoboj sa Virtusom ostaće mu u sećanju i zbog specijalnog protivnika – Miloša Teodosića. Kada je iskusni plejmejker počeo profesionalnu karijeru, Uroš je imao samo četiri godine.
– Svi znamo kakav je košarkaš, pratio sam njegove igre još kao dete. Bilo je zanimljivo igrati protiv Tea, postojalo je određeno poštovanje… Nisam dozvolio da me impresionira cela ta situacija, jer mi je cilj da na vrhunskom nivou igram košarku i da budem okružen takvim igračima.
Još jedan u nizu posebnih trenutaka je i osvajanje Kupa u Nišu. Navijači su tada prvi put nagradili mladog beka dugim i glasnim skandiranjem…
– Osvojili smo pehar i sve je celokupno bilo lepo. Prijalo mi je da čujem moje ime sa tribina – sa određenom dozom skromnosti, pokušavajući sa 19 godina da ostane čvrsto na zemlji, završio je razgovor Uroš Trifunović.
VEŽBE, SERIJE, FILMOVI…
Košarkaši Partizana su zaustavljeni ove sezone kada su bili na vrhuncu forme. Taman što su osigurali prvu poziciju pred plej-of ABA lige i završili top 16 fazu Evrokupa kao najbolji tim, uz obezbeđenu prednost domaćeg terena do kraja takmičenja… I dalje su na stend-baju kad su takmičenja u pitanju, ali su krenuli sa treninzima. Do juče je Trifunovićev dan uglavnom izgledao ovako:
– Čudno je bez košarke, ali pokušavao sam da iskoristim vreme na najbolji mogući način, koliko su to uslovi dozvoljavali. U nekom određenom prostoru kod kuće sam trenirao, radio vežbe… Uz to igrao igrice, gledao serije i filmove.