TRENER DEJAN DŽOLI MIJATOVIĆ ZVANIČNO JE PREUZEO BORAC MOZZART

Na veliku radost iskrenih navijača Borac Mozzarta nekadašnji igrač i trener čačanskog ABA ligaša Dejan Mijatović ponovo je seo na klupu matičnog kluba. U radu će popularnom Džoliju pomagati Ivan Drobnjak, Miroslav Mile Milić i Darko Luis Bogićević koji će kao i do sada raditi na fizičkoj spremi košarkaša.

Imenovanje novog trenera inspirisalo nas je da, kao nekada, sednemo i uz čaj i espreso razgovaramo sa Mijatovićem.

“Drago mi je što sam opet na klupi Borac Mozzarta jer je Čačak veliki grad košarke. Sa jedne stane ogromno zadovoljstvo, ali i obaveza, jer je Čačak dao mnogo u svetskim košarkaškim okvirima. Preuzeo sam tim u specifičnom trenutku, da ne kažem teškom, ali to je sastavni deo trenerskog posla. Čovek mora da shvati kada je delikatan trenutak, preuzme obavezu da se uhvati u koštac sa problemima. Ponavljam, za svakog trenera je veliko zadovoljstvo biti trener Borac Mozzarta i velika obaveza”, iskren je Dejan Mijatović.

Da se zajedno podsetimo da ste Dejan Čuri Vukosavljević i Vi sa petnaest godina ušli u prvi tim Borca.

“Počeo sam da treniram košarku i samo nakon dve i po godine Čuri Vukosavljević i ja ušli smo u prvi tim. Bilo je to 1983. godine, na meču sa Slogom iz Kraljeva, kada je smenjen trener, a Borac ostao sa šestoricom igrača. Slobodana Conju Koprivicu zamenio je Maško Purić i nas mlađe igrače prekomandovao je u prvi tim. Tada sam shvatio da je Borac institucija. Igrao sam sa Draganom Arsićem, Markom Ivanovićem, Obradom Sajom Šarančićem, Milanom Garijem Kurćubićem, Draganom Redžom Redževićem… Sećam se te sezone da smo nakon poraza povezali pet trijumfa. Od IMT–a, Partizana u Beogradu, Sloge, Šibenke i Jugoplastike i delili smo prvo mesto sa Cibonom. Kao deca ušli smo među velike što nam je mnogo značilo”.

Takođe, moramo da istaknemo da ste nosili sportske gene.

“Radmilo Mišović mi je rođeni ujak. Nikola Rokli i mama Ana Mišović bili su usko vezani za košarku. Međutim, tada nije bilo govora o nekoj protekciji”.

Porodica Mijatović i sada ima jednu reprezentativku, ali odbojkašku.

“Moja bratanica je Mina Mijatović koja igra u TENTU i ona je reprezentativka Srbije. Prisutna je ta sportska crta u familiji Mijatović – Mišović”.

Tokom igračke karijere, do sezone 1990/91. bili ste najbolji strelac svih liga.

“Postigao sam 780 poena na 26 utakmica, u proseku po 30 poena. Malo sam bio u Borcu iz Banja Luke, potom, u Zastavi, u Radničkom, u Poljskoj…”.

Zatim ste uplovili u trenerske vode.

“Vratio sam se iz Poljske, a Milovan Stepi Stepandić pozvao me je da radim kao trener. Radio sam pre toga i u YU 32 kod Dobrila Jojića. U Borcu sam radio sa kadetima, juniorima i u prvom timu. U Podgorici smo postali vicešampioni države, sa kadetima među kojima su bili Marko Marinović, Miloš Nišavić, Dejan Luković… Potom, smo uzeli bronzu kao juniori u Srbiji i Jugoslaviji”.

Godine 2000. preuzimate prvi tim i kreće afirmacija mladih igrača.

“Sa sedamnaest godina zaigrao je u prvom timu Marinović, dalje, Nišavić i mnogi drugi”.

Srećna okolnost je da ste trenerski zanat učili od iskusnih trenera.

“Veliki treneri, ali i veliki ljudi bili su Milovan Stepandić, Aca Petrović, i dalje Vlada Đurović, Miroslav Nikolić, Aco Matović sa kojim sam bio u reprezentaciji, Partizanu… Aco 24 sata živi košarku… Svi stariji treneri dozvoljavali su moje aktivno učešće na treninzima, insistirali su na mom školovanju, edukaciji da bih postao kompletan trener. Aca Petrovića su krasili veliki ljudski i trenerski kvaliteti. Sa FMP–om sam uzeo Kup Radivoja Koraća, igrao četvrt finale ULEB kupa i finale prvenstva sa Partizanom”.

Sa Mutom Nikolićem vodili ste mlađe reprezentativne selekcije.

“Drgan Šakota me pozvao da pomognem Miroslavu Nikoliću što je donelo evropsko zlato u Izmiru. Bili su tu Peković, Veličković, Tadija Dragićević, Bakić, Tepić… Sledeće sezone, 2007. godine, samostalno sam bio prvak na EP u Madridu sa Milanom Mačvanom, Stefanom Stojačićem, Filipom Čovićem… Ta godina je bila godina rekorda. Sa svim selekcijama naša reprezentacija je bila zlatna. Dolaskom Dejana Bodiroge na mesto potpredsednika, zaduženog za mušku košarku, postajem profesionalni trener u savezu. Kroz moje ruke prošlo je preko 700 igrača, a uzeli smo sedam medalja. Postali smo svetski vicešampioni u Rigi i bronzani u Viljnusu. Srebrni smo bili u Manhajmu, u Pragu smo bili drugi jer smo igrali sa SAD–om. Najkvalitetniji deo karijere bio je kada sam sarađivao sa Dejanom Bodirogom i Draganom Tarlaćem. Shvatio sam zašto je Bodiroga bio igračka i ljudska gromada”.

Radili ste u Partizanu sa Nenadom Čankom, potom sa Vladom Šćepanovićem, bili ste i u Oldenburgu, u Albi sa Lukom Pavićevićem. Zahvaljujući višedeceniskom prijateljstvu sa ljudima iz kompanije Mozzart vratili ste se na voljeno mesto, u matični klub.

“I Mozzart je mnogo pomogao da Borac postane stabilan klub. Moramo da uklopimo logistički deo sa stručnim delom. Rad u Borac Mozzartu donosi ne samo rad sa seniorima već i sa mlađim selekcijama. Potrebno je napraviti strategiju čačanske košarke gde se mesto mora naći za Čačak 94, Železničar, Mladost, Zablaće… Realno, sve mlađe selekcije Borac Mozzarta igrale su finala minule sezone, neki igrači moraju završiti u prvom timu. Borac mora da ima svoj identitet. Hvala čelnicima kluba, verujem u igrače, verujem u svoje saradnike”, zaključio je Dejan Džoli Mijatović.

Poželimo sreću novom treneru Borac Mozzarta koji je prvi trening odradio u ponedeljak uveče, a narednu utakmicu Borac Mozzart igra sa Megom MIS.

#kkborac

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.