Trend koji su prvo primetili Amerikanci sada počinje da se potvrđuje i na evropskom tlu: direktni prenosi sportskih događaja nakon ukidanja karantina beleže pad gledanosti, koji je ponegde dramatičan. Imajući u vidu koliko novca se vrti oko televizijskih prava, čitavoj finansijskoj konstrukciji na kojoj sportski klubovi počivaju preti urušavanje, piše Telegraf.
Nešto se neobično dešava sa sportom ove godine. Tačnije, sa televizijskim prenosima sportskih događaja, koji posle ukidanja karantina u većini zemalja, beleže pad gledanosti, uprkos tome što većina navijača još uvek svoje timove ne može da gleda sa tribina, koje su mahom prazne (ili ponegde gotovo prazne) zbog opasnosti od širenja koronavirusa.
Efekat koji imaju katanci na kapijama hala i stadiona tako je suprotan od očekivanog i logičnog: umesto da se gledanost tv prenosa poveća — barem za onaj broj koji bi inače utakmicama prisustvovao uživo, da ne pričamo o ogromnom broju ljudi koji zbog epidemije još uvek rade od kuće i prirodno imaju mnogo više vremena za sport — gledanost opada, i to dramatično opada.
To kontrira konvencionalnoj mudrosti, koja je u našoj sredini tokom druge polovine devedesetih za slabu posetu na mečevima domaćeg prvenstva krivila pojavu prenosa najjačih evropskih liga. Oni nikada nisu bili krivci; tv prenos ne može da zameni živo prisustvo na sportskoj priredbi, ali ljubitelji sporta žele da gledaju kvalitetan i uzbudljiv sport a ne tek bilo kakav.
Ali sada je sve više onih koji ne žele nikakav sport da gledaju.
Očekivano, ovaj trend prvi su primetili Amerikanci, koji su gledanost kao metriku verovatno i izmislili, ili barem digli na jedan viši, tržišni, kapitalistički nivo. Nedavno završenu finalnu seriju NBA lige gledalo je preko 50 odsto manje ljudi nego prošlogodišnju; finale Stenli kupa posmatralo je 61 odsto manje; 40 odsto manje trenutno gleda plejof MLB-ja. Najbolje je prošao NFL koji za sada beleži pad od „samo” 14 odsto.
Naravno da se Amerikanci ubijaju da objasne šta se dešava. Neki krive intenziviranje političkog aktivizma od strane sportista, naročito od strane košarkaša u NBA ligi, s obzirom da su se protesti zbog ubistva Džordža Flojda u velikoj meri poklopili sa restartom sezone; ali ankete pokazuju da bejzbolskim, košarkaškim i američko-fudbalskim navijačima to ne predstavlja problem (samo su fanovi NASCAR-a drugačiji, 44 odsto ispitanika među njima kaže da im to smeta).
Drugi krive predsedničku kampanju koja trenutno zaokuplja veliku pažnju naroda; opet, i to je malo verovatan uzrok pada gledanosti, jer niti je ovo prva kampanja niti se za Ameriku može reći da kampanja ikada prestaje, posebno ne u poslednje četiri godine od kako je Tramp izabran za šefa Bele kuće. Zanimljivo je, međutim, što je smanjeno interesovanje za sport izraženije kod republikanca (70 odsto kaže da je verovatnije da će ga gledati manje nego više) nego kod demokrata (61 odsto).
Neki ukazuju na mogućnost da je uzrok svemu ovome to, što su tri ili četiri takmičenja istovremeno nastavljena, pa je gledalište svako pratilo na kašičicu. Opet, ima onih koji svemu pristupaju i sa životnog stajališta: u situaciji epidemije smrtnosnog virusa, kome je još do sporta? Možda nam i nije toliko bitan, koliko se marketinške agencije, televizije i drugi mediji upinju da prikažu i da nam nametnu?
Prema tome, „teorija” je mnogo, ali nijedna ne objašnjava globalni trend, koji izgleda postoji. Možda je još uvek prerano decidirano tvrditi, ali izgleda da postoji.
Kinesko-španska kompanija „Mediapro” propustila je svoju ugovornu obavezu i na račun francuske Lige 1 nije do 5. oktobra uplatila tranšu od 172 miliona evra, koliko je bila dužna na osnovu ugovora o tv pravima koji važi do 2024. i čija je ukupna vrednost 814 miliona.
Kompanija smatra da se ugovor zbog posledica epidemije koronavirusa mora preispitati a njegova vrednost smanjiti. Liga 1 na to ne pristaje, i slučaj će završiti na sudu, sem ako dve stane ne uspeju da pronađu zajednički jezik. To je malo verovatno, jer su i sami klubovi u velikim finansijskim problemima i taj novac koji je trebalo da „legne” početkom ovog meseca, trebalo je da im posluži da ugase „požar”.
Da bi nekako prebrodili naredni period, čelnici lige zatražili su pozajmicu od jedne banke u iznosu od 120 miliona evra. To bi smirilo situaciju na izvesno vreme, ali ne bi rešilo problem, posebno ne ako je zahtev kompanije „Mediapro” finansijski opravdan, ako je posledica iznenadno i neočekivano smanjene zainteresovanosti domaće i svetske publike za mečeve francuskog šampionata (koji ionako nema fantastičnu gledanost, kada se uporedi sa četiri tradicionalno najjače lige).
Od ishoda ovog spora, ali i od opšte ekonomske situacije povezane sa epidemijom, zavisi goli opstanak tamošnjih klubova, ne samo onih u Ligi 1 nego i u nižim rangovima. Štaviše, opstanak klubova u celoj Evropi; naši superligaši ne žive od tv prava, ali umnogome zavise od novca koji se iz najjačih liga u sve ostale preliva u talasima, mahom putem transfera (dok dođe do nas, talas je mali, zato nam liga i jeste slabog kvaliteta, s obzirom da ne može organski da generiše veliki novac kao „lige petice”).
Ako mislite da Englezi nisu u sličnim problemima, grdno se varate: nakon obećavajućeg restarta prošle sezone, Premijer liga sada beleži blagi pad gledanosti, iako su oni poslednji od kojih se to moglo očekivati. Za „Skaj” i „BT sport”, koji su glavni medijski partneri EPL u Ujedinjenom Kraljevstvu, to je razlog za veliku zabrinutost, s obzirom na njihove fiksne ugovorne obaveze, ali premijerligaši neće oko toga brinuti dok god „lova kaplje”.
Ipak, svima je jasno da slom zaista nije daleko. Posebno je to jasno engleskim niželigašima koji pre svega žive od prodaje ulaznica, kojih sada nema, i reklamiranja malih lokalnih firmi, koje sada propadaju zbog krize, zbog čega su oberučke podržali projekat „Šira slika” (eng. Project Big Picture), predložen od strane Mančester Junajteda i Liverpula, koji je podrazumevao novčanu pomoć niželigašima.
Engleska fudbalska liga, koja rukovodi trima profesionalnim ligama ispod EPL (Čempionšip, Prva i Druga liga), takođe je podržala predlog, ali su protiv glas digli Fudbalska asocijacija, navijači praktično svih klubova, čak i britanska vlada, koja se takođe uključila u debatu o ovom pitanju.
Očekivano, zajednica premijerligaša je inicijativu „jednoglasno” odbila, ne računajući predlagače, zato što većini ne odgovara da se broj timova smanji na 18, da veći klubovi imaju „jači” glas pri odlučivanju, da dobijaju veći deo finansijskog kolača, itd. Ali nešto će morati da se preduzme, inače čitavom fudbalskom sistemu preti urušavanje.
Posebno ako se blagi pad gledanosti pretvori u strmoglavljenje kao u Americi, ili ako se stadioni u dogledno vreme ne otvore, što se ove sezone verovatno neće desiti, ili će se desiti samo za vrlo mali broj ljudi kao u Nemačkoj i Francuskoj. No jednu sezonu bi tamošnji klubovi i mogli da preguraju, već su oni počeli da se dovijaju na raznorazne načine (poput Votforda, što je ilustrovano u tvitu ispod), ali druga bez publika je već napeta, jer ionako nategnuta finansijska konstrukcija umnogome zavisi od tih prihoda.