Uvek će kompletna pažnja javnosti, koji god sportski kolektiv bio u pitanju, biti usmerena ka glavnim trenerima i igračima, pa onda ka funkcionerima klubova ili Saveza. Međutim, da bi se napravio bilo kakav uspeh potrebno je da dobar posao odrade i ljudi koji su daleko od centralne pozornice. Oni su karike o kojima se manje priča, ali svi sa kojima sarađuju znaju koliko je važan njihov udeo u svemu.
Koliko je bitno da u KK Partizan košarkaške kockice složi Saša Filipovski sa saradnicima, toliko je bitno i da kondicioni tim spremi ekipu za sve napore. Od pre mesec dana na njegovom čelu je ponovo Vladan Radonjić, kondicioni trener, koji je bio u Humskoj od 2008. do 2010, pa drugi put tokom takmičarske 2011-2012. Dok nije nosio crno-belu opremu, najveći trag ostavio je radeći sa odbojkašicama Volera.
Za 24sedam je pričao kako je došlo do neplaniranog povratka u Partizan, o mnogim temama vezanim za njegovu struku, Dušku Vujoševiću, Olgi Danilović…
– Zapravo moj status u Voleru nije bio definisan. Bilo je pitanje šta će biti sa klubom, pošto je prvo bio u Cirihu, pa je prebačen u Kan, pa je gazda odlučio da se ponovo vrati u Švajcarsku, ali i da ostane u Francuskoj… To je bila neka prelazna faza, ja nisam bio načisto šta želim. Počeo sam u Beogradu da radim na fakultetu, a i da treniram sa Olgom Danilović. Shvatio sam da i ovde mogu da napravim ritam života koji mi prija, da budem profesionalno ostvaren, a i da započnem karijeru koja je za mene nova, jer bih voleo da se ispunim i u predavačkom smislu. Tek sam sad sa pojavom Partizana definitivno ostao u Beogradu i uživam stvarno.
Dogovor za povratak u crno-beli tabor je postignut vrlo lako.
– Imam mnogo prijatelja u Partizanu. Svaki put kada su me pozvali za savet, bio sam tu. Meni je taj klub mnogo dao, uvek se rado vraćam. U prvom trenutku, na početku moje karijere verovali su u mene i to nikada neću zaboraviti. Počev od Duleta Vujoševića, preko Predraga Danilovića… Veoma mlad sam dobio posao kondicionog trenera u klubu koji je igrao prethodne sezone Top 8 Evrolige. Tako da sam stalno imao neki kontakt i kasnije. Sa Sašom Filipovskim sam sarađivao već u Rusiji, tamo smo za kratko vreme postali prijatelji. Cenim ga kao čoveka, a i kao trenera. Pozvao me je da radim sa njim, ljudi iz Uprave su mi izašli u susret što se tiče nekih mojih obaveza. Sve se desilo iznenada, ali ne osećam se kao novi član.
Na takav osećaj uticala su najviše stara lica koja je sreo kad se vratio.
– Sa mnogo igrača sam već radio, sa Novicom sam bio u Partizanu, to je bila njegova poslednja sezona pred odlazak u Real kada je bio najbolji mladi igrač u Evropi. Sa Filipovskim sam bio tokom prethodnih godina u kontaktu, jer sam radio u Kanu, a on u Monaku, pa smo se viđali. Tu su Nikola ekonom, Dule Kecman, Todorić. Acu Matovića super znam, on mi je drugar. Miteva sam viđao na nekim turnirima, skauta Dragana Popova znam iz Lajonsa… Period adaptacije nije postojao. Lako sam se uklopio, ušli smo u dobar ritam i nadam se da ćemo tako nastaviti.
Pojasnio je kakvo je stanje zatekao i koliko je ono drugačije u odnosu na period kada je bio tu prethodni put.
– Mnogo stvari se u košarci promenilo. Pre svega navike igrača, rituali pred utakmicu… Organizacija treninga je u suštini ostala ista. Ja sam veoma zadovoljan onim što sam dočekao. Alen Đorđević i Luka Nastov, uz savete profesora Koprivice, odradili su veoma dobar posao. Meni uopšte nije bilo teško da krenem sa nekim svojim stvarima, jer su igrači u dobrom fizičkom stanju. Kada je ovakav raspored utakmica – gde nekad bude i dupli raspored u toku nedelje, pa utakmica za vikend – veoma je bitan dobar oporavak igrača. Svako od njih mora da dobije maksimalnu pažnju, da se odrade dobra istezanja. To je mnogo lakše kada nas ima dovoljno.
Posle mesec dana zajedničkog rada sve ide po planu.
– Lepo se slažemo, amosfera je dobra, poštujemo jedni druge… I medicinski deo štaba je super, u to sam se uverio. Najvažnije je da svi rade najbolje što mogu svoj posao i da svako bude u nekom pozitivnom strahu da ne bude najslabija karika u lancu. Meni su pre svega pozitivne impresije zbog radne etike kod igrača. Imaju karakter i to je super. Samo da tako ostane, i možemo da se nadamo rezultatu. U sportu se uvek zna da jedna lopta može da ode na ovu ili onu stranu. Naše je da radimo najbolje što znamo.
Ove sezone je otežavajuća okolnost za sve, pa i za kondicione stručnjake, borba sa koronom. Povratak igrača posle pozitivnog testa, prekidi, pauze…
– Svi smo mi dovoljno iskusni. Ako je jedna od definicija inteligencije snalaženje u novonastaloj situaciji, onda i mi moramo to da shvatimo kao izazov da pokažemo koliko smo dobri u svom poslu. Zato je veoma bitno što imamo tim kondicionih trenera. To retko gde ima. Svaki igrač ima individualan pristup, da li se vraćao iz povrede, da li posle korone, da li posle bolesti…
Nedavno je Saša Filipovski pohvalio svoje saradnike jer su Ognjen Jaramaz i Vilijam Mozli ostali u zavidnoj formi i pored toga što su bili povređeni.
– Vrhunski posao je odradio naš medicinski tim u toku rehabilitacije. Posle kad smo mi preuzeli, sve je odrađeno dobro. Mozli je čim se vratio na parket pokazao da je u dobrom fizičkom stanju, a nadam se da će i Jaramaz isto.
Dok je Radonjić bio u klubu u prva dva navrata – Partizan je osvajao trofeje. I danas se rado seća tog perioda…
– Mnogo mi je tada pomogao Vlade Jovanović, koji je bio pomoćni trener. Kada sam tek došao u klub sa 28 godina, Vujošević je bio sa reprezentacijom Crne Gore, pa je Vlade imao strpljenja da me tokom leta pripremi na pravi način. Uputio me je šta Dule ne voli da se radi i slično. Imao sam super učitelja na samom početku. A kad je Duško u pitanju, saradnja je bila odlična. Nije mi bilo posle prijatno da slušam neke priče o njemu. On jeste strog prema ljudima koji ne žele da rade svoj posao ili se ne posvete maksimalno, ali je sasvim pravičan. Nismo imali nikakvih problema. Uživao sam i zahvalan sam što sam dobio šansu tako mlad, što su verovali u mene.
Sezone 2008-2009. i 2009-2010. ostaće upisane kao jedne od najuspešnijih u istoriji trofejnog kluba.
– I dalje živim u sećanju na to. Svi smo sanjali isti san. U prvoj godini smo izgubili u Evroligi od CSKA u četvrtfinalu, iako smo na dva meča baš bili blizu. Pamtim te utakmice. Sledeća sezona je počela NBA turnejom, znam da su pojačanja kasno došla, niko nije ništa očekivao. Ali malo po malo, krenula je ekipa da raste. Kad želim da popravim raspoloženje, setim se te sezone. I pored toga što smo izgubili na fajnal-foru Evrolige, bilo bi nepošteno da ne budemo zahvalni za sve što se dešavalo. Mnogo utakmica smo dobili u neizvesnoj završnici, tako da se sreća samo okrenula. Treba da budemo srećni zbog onoga što smo dobili, a ne da žalimo za nečim što nismo. Meni je mnogo drago što sam imao priliku da budem na F4 i živim za to da se ponovi još jednom sa Partizanom. Samo da tada lopta ipak, udje našu stranu.
Dok je vrteo film deceniju unazad, Vladan se setio koja je glavna razlika u odnosu na današnji način rada.
– Bio je tada drugačiji format takmičenja, manji broj utakmica. Imali smo mlade igrače od osmog do 12. i oni su pomagali samim tim što su bili srećni što su tu. Nisu oduzimali energiju timu, već su je davali. Tu su bili najiskusniji Petar Božić i Dušan Kecman, pa je glavni zadatak bio rasteretiti te starije igrače. Svi koji su bili u tim dobrim igračkim godinama su imali prevelike minutaže i uloge, pa smo morali da im održimo telo u balansu, da se uradi prvencija od povreda…
Posle zlatnog iskustva koje je stekao u crno-belom taboru, Vladan je nastavio svoje putovanje i usavršavanje.
– Bio sam tri meseca u Igokei, kada je Jovanović preuzeo. Tamo smo osvojili titulu u nacionalnom prvenstvu. Radio sam i u reprezentaciji Crne Gore sa Lukom Pavićevićem, kao i u juniorskom timu Srbije. Posle sam otišao u Volero, najorganizovaniji odbojkaški klub u Evropi, a za takvo funkcionisanje su bili najzaslužniji Stas Jakobi i Bojan Šimurina, sada već moji prijatelji. Volero će uz Partizan uvek biti poseban klub u mom srcu. Meni je rad u odbojci više prijao nego u košarci, ali to sam shvatio tek kada sam prestao.