Ne umanjujući nijednog momenta uspeh nacionalnog tima Srbije (jer, kako bi to uopšte bilo i moguće nakon trijumfa u Lisabonu i direktnog plasmana na Svetsko prvenstvo), Portugalija je ekipa koja je možda i najdalje od toga da igra blizu neke svoje objektivne gornje granice mogućnosti, najdalje od toga da iskoristi sve one potencijale koje ima kada svaki put okupi reprezentaciju.
Postoji momenat u jednom od filmova o Betmenu Kristofera Nolana kada Bejn, negativac jasno, poručuje Brusu Vejnu dok mu zadaje udarce: „Pobeda je pobedila tebe”.
Suštinski, prethodni uspesi su ga učinili samozadovoljnim i nespremnim, stoga – ranjivim.
Tako nešto se dešava sa Portugalijom od momenta kada je osvojila Evropsko prvenstvo 2016. godine.
Fernando Santos, kao nosilac najvećeg uspeha seniorskog portugalskog fudbala ustoličen je kao selektor-spomenik, neko ko će konstantno da podseća na taj uspeh, ali ko neće raditi dovoljno preko toga. Fudbal je nastavio da se razvija, Portugalija (reprezentacija, ne i njeni spektakularni igrači) je ostala u mestu.
(Paradoks je taj da je Portugalija, sa Karlosom Keirošom, osvajala Svetska prvenstva za mlade na prelazu u poslednju deceniju prošlog veka, igrajući bez centralnog napadača, sa verovatno prvom modernom “lažnom devetkom” – takva Portugalija, neko ko stoji na čelu fudbalskog razvoja, nikada nije osvojila ništa u seniorskom fudbalu.)
Kako god bilo, konzervativniji fudbal je doneo uspeh, on se održao kao paradigma. A to je sada nemali problem za ovu, jednu od najvažnijih fudbalskih kultura na svetu…
To se jasno videlo u duelu sa Nemačkom, recimo, na Evropskom prvenstvu, kada je ovaj tim bio potpuno nepripremljen da se nosi sa nemačkim 1-3-2-5 ofanzivnim oblikom (bilo modifikacijom svog defanzivnog 1-4-1-4-1 oblika, bilo primenom defanzivnih rotacija…). Kao protiv nikoga drugog na tom šampionatu, Nemačka je bila ubedljiva.
U istom obliku kao Nemačka igrala je i Srbija u Lisabonu. Nominalno je to 1-3-4-3, sa Milinković Savićem i Tadićem u „kvadratima”, sa Vlahovićem kao centralnim napadačem i Kostićem i Živkovićem kao krilnim bekovima, naravno dosta visoko i široko.
Najviše problema Srbija je, doduše, pravila u defanzivnoj visokoj zoni, dakle u visokom presingu. Sa jasnim orijentacijama na čoveka, gde svaki fudbaler ima jasno definisanu poziciju na koju vrši pritisak, fudbaleri Srbije su imali uvek adekvatan defanzivni pristup i time priliku da onemoguće nosiocima lopte Portugalije vreme i prostor.
Portugalski napadi, praktično, nisu adekvatno ni počinjali…
Naravno, ne pomaže činjenica da Portugalija, ekipa u kojoj na terenu stoje tri igrača Mančester Sitija (ekipe Pepa Gvardiole imaju i najbolje ulaske u igru na planeti), nema ni izbliza jasno definisane mehanizme u ovoj fazi igre kako bi iskoristila atribute i navike svojih fudbalera. Baš ničega u njihovoj igri nije bilo što bi im pomoglo da reše ovaj problem.
U samom posedu, Gudelj se spuštao u poslednju liniju kao na nekim ranijim mečevima, ali ova rotacija (nazovimo je „italijanskom”, jer je upravo ekipe iz ove zemlje najbolje rade na svetu) nije rađena u najboljem tajmingu, te i nije donosila neophodne prednosti ni u tom, ni u narednim delovima terena (a da, i gol je primljen iz jedne takve situacije).
Uz to, igranje sa Andrijom Živkovićem na desnoj strani sprečilo je Srbiju da iskoristi ona klasična napadanja dubine između levog beka i centralnog beka. Prosto, ne leva, već desna noga u ovoj situaciji omogućava lopti da ide oko Nuna Mendeša mnogo prirodnije i lakše.
No, kako je utakmica odmicala, Živković je sve više koristio onaj prirodni numerički suficit koji nastaje kada se susretnu ova dva sistema, pa je iz situacija „jedan na jedan” lako dolazio do prilike da centrira u prostor druge stative (što se, po pravilu, i radi kontranogom u opisanoj situaciji).
U nastavku utakmice Stojković je izveo Gudelja i uveo je Mitrovića, što je, sasvim jasno, dalo novu fizionomiju Srbiji, ali ne neophodno i opasniju fizionomiju.
Drugi deo utakmice svakako je bio razvodnjeniji nego prvi, sa “razvaljenim” linijama i prostorima koji ne bi trebalo da se otvaraju na fudbalskim utakmicama na ovom nivou.
U takvim okolnostima gotovo da je neobično što se do gola čekalo praktično do kraja meča. I nekako je prirodno da upravo srpski izabrnai tim stigne do gola protiv ove i ovakve Portugalije.
Još jednom, Srbija je iskoristila jednu od manjkavosti u igri Portugalije, ovoga puta činjenicu da Portugalija ne brani adekvatno prekid, stigla je do pogotka, trijumfa i Svetskog prvenstva.
Srbija je ekipa koja je u ovoj kvalifikacionoj grupi to daleko najviše zaslužila…