ŽIVOTNI OPTIMIZAM ANE ĐOKIĆ

Užičanka Ana Đokić iza sebe već ima zavidnu karijeru. Nakon završene Ekonomske škole, diplomirala je na Akademiji strukovnih studija Zapadna Srbija, gde je stekla master diplomu iz turizma. Zaposlena je, i obavlja funkciju odbornice grada Užica. Ipak, Ana je najponosnija  na svoje  životne uspehe! Postigla je ono što su joj mnogi govorili da, kao osoba sa invaliditetom, nikada neće. Dokazala je da nema granica za one koji veruju u sebe. 

Ana Đokić je naizgled jedna sasvim obična mlada žena, ali žena koja se ističe svojom sposobnošću da dotakne srca drugih ljudi, i što oseća dublje i stvarnije. Život je naučio da se ne predaje, ne ustupa, i da tugu ne veže za srce. Rođena je sa invaliditetom i u to vreme za njene roditelje to je bila velika nepoznanica:

-Te 1981. godine kada sam rođena, dobiti dete sa nekom vrstom ivaliditeta, bilo je nepoznanica, a i kod mojih roditelja se javio veliki strah. Osim najblize okoline i srodnika, moji roditelji nisu imali skoro nikakvu podrsku zajednice. Doktori specijalisti su predlagali da je za mene najbolji domski smeštaj jer kako su rekli, nisam za redovnu porodicu.  Zbog prirode svog invaliditeta uglavnom sam najranije detinjstvo provodila u specijalizovanim bolnicama, učila da koristim pomagala.

U međuvremenu Ana je dobila mlađu sestru koja joj je bila najveća podrška u integraciji u drušvo. Potom je krenula u  Prvau osnovnu škola Kralj Petar II,  gde se njen život uz podršku školskih drugara menja. Svi zajedno osnažuju je da nastavi da hrabro korača kroz život:

–Moj život se potpuno promenio kada sam dobila mlađu sestru. Rasle smo zajedno i ona mi je bila najveća podrška. Pomagala mi je da se integrišem u društvo, da se igram sa njenim drugarima. Završila sam osnovnu školu, tadašnja Andrija Đurović, sada Prva OŠ Kralj Petar II i mogu reći da je bilo teško uglavnom zbog činjenice da se osobe sa invaliditetom automatski povezuju i sa njihovim mentalnim sposobnostima i da li mogu redovno da pohađaju školu. Znate, pričam o tim 90-im godinama kada uopšte nismo imali podršku socijalnih usluga. Ako ti pomogne škola, roditelji to završiš školovanje. Moram istaći i da je moj razred bio jako dobro odeljenje. Naučili smo jedni na druge, u nestašluke smo išli svi zajedno a takođe je i činjenica da ni moja učiteljica nije imala podršku. Na neki način ona nije ni znala da mi pristupi na pravi način. Ali sam joj jako zahvalana. U petom razredu razredni starešina mi je bio Vlade Čumić i moj život se stvarno menja. Uz podršku drugara iz škole ja se osnažujem. Ali u kom smilsu se osnažujem? Na sve načine pokušavam da moji drugari steknu sliku, a i ja da steknem sliku o meni, da posle nekog vremena neću imati invaliditet. Kao dete nisam prihvatila svoj invaliditet i dok sam se školovala uvek sam koristila ortopedsko pomagalo, protezu-priča Ana. 

Po zavrsetku školovanja Ana dobija stalno zaposlenje u Udruzenju distroficara Zlatiborskog okruga gde po prvi put dolazi do saznanja da nije sama na svetu. Uključuje se i u politički život, pa je postala i odbornica Grada Užica:

-Kada sam završila srednju Ekonomsku školu počela sam da radim u Udruženju i po prvi put shvatam da nisam sama na ovom svetu i da imam grupu osoba koji jednostavno nikada ne pitaju možeš li? Podrazumeva se da kuvamo kafu, hoćemo li negde za Novu godinu itd. Do tada upošte nisam imala društveni život i nigde nisam izlazila. Nas nekoliko iz Udruženja, koji smo negde slična generacija, odlučujemo da stvari u svoje ruke.  Roditeljima je bilo važno da završimo školu i da se zaposlimo. Nekako u to vreme sam postala i odbornica tačnije od 2009. godine. Zahvaljujući tome što sam odbornica to mi omogućava da upoznam neke ljude koji su na poziciji. Jednostavno ta poznanstva mi omogućavaju da recimo priikom izgradnje neke rampe ja mogu automatski da zovnem direktora te firme i da kaže : To se ne radi tako, ili recimo da u letnoj sezoni kada se rade neki putni pravci u nekim MZ jer imamo i članova koji žive u seoskim MZ , oni nas pozovu, zamole da se prilikom asfaltiranja ili prilikom popravke tog nekog puta, obrati pažnja da se to uradi onako kako treba. Kao odbornica meni je lakše da dođem i do većnika za MZ i do direktora javnih preduzeća. Takođe moj glas se čuje, a i čuće se, priliikom donošenja budžeta jer Grad finansira kako i rad Udruženja tako i usluge socijalne zaštite, kao i neki posebni programi za pomoć prilikom lečenja dece sa invaldiitetom. Moram istaći da mi je žao što sam jedina odbornica, osoba sa invaliditetom, trebalo bi da nas bude više- ističe naša sagovornica. 

Tih 90 godina, kako priča Ana bile su brojne predrasude kao i fizičke barijere koje su osobama sa invaliditetom otežavale normalno funkcionisanje. Angažovanjem Udruženja, priča je sada sasvim drugačija. Sada Narodna biblioteka, užičko pozorište dobijaju rampu, kao i Nacionalna služba za zapošljavanje: 

-Mi smo jednostavnu slamku spasa videli u ovoj ustanovi.  Ona nam predstavlja produženu ruku za dalju integraciju, za osnaživanje i  otvara nam vrata za sve ono što nas čeka napolju. A napolju nas čekaju velike predrasude većine građanstva , nepoznanica, fizičke barijere. Ni jedna ustanova kulture nije imala svoju rampu dok naše Udruženje nije uradilo jedan veliki projekat gde smo mi ukazali da mi želimo da idemo u pozorište, da među osobama sa invaliditetom postoje sjajni pesnici, pokazali da želimo da se bavimo sportom, da želimo da putujemo- Posle  2002/2003 godine stvari se menjaju. počev od Narodne biblioteke Užice kada na njihovu inicijativu  dobijamo rampu, posle se priključilo i Narodno pozorište a potom i Nacionalna služba za zapošljavanje obezbeđuje hidrauličnu rampu na svom ulazu. Ipak sve to što smo izgradili ja imam običaj da sve to što se može fizički da se izgradi je lako, jer nabavite novac i to je to. 

Napravimo rampu, ozvučimo semafor, obeležimo taktilnu stazu… To je mnogo lakši posao od onoga što ljudi nose u sebi. Teže je promeniti sliku o nama, osobama sa invaliditetom u očima drugih ljudi. Oni moraju znati da i mi imamo pravo na normalan život, da ja nisam osoba sa posebnim potrebama, da sam ja jutros došla na posao jer sam imala potrebu kao i bilo koje živo biće, da radim, da sam doručkovala kao i svako drugi, da imam potrebu da se vidim sa drugaricom na kafi, da odem u bioskop. Ono u čemu se mi razlikujemo jeste u činjenici da je recimo meni pomoć jutros da doručkujem pružio moj personalni sistent. Jer ja ću svoju potrebu da doručkujem zadovoljiti na jedan ili drugi način, ali ću mnogo lakše to izvesti ako moj personalni asistent ode u pekaru i kupi taj doručak. E u tome je samo razlika. Potreba su svima iste, ali način zadovoljenja tih potreba kod nas jeste malo drugačiji. – objašnjava Ana. 

Naša sagovornica ističe da su žene sa invaliditetom dvostruko diskriminisane. Pre svega kao žene, a potom i kao osobe sa invaliditetom:

– Daću vam primer! Svaka žena ima potrebu da ide na redovan ginekološki pregled. Iz kog razloga? Zdravstveni centar je 2013. godine dobio hidrauličan ginekološki sto  koji je i dan danas u funkciji i stvarno se koristi. Sto se nalazi u Centru za majku i dete, pri Dečjem dispanrezu i taj deo ima lift. Ali do tog lifta vodi nekoliko stepenika. I zamislite ženu osobu sa invaliditetom, koja želi da ode na pregled, ona sada treba da razmišlja o tome sa čim će da dođe na pregled, da li ispred Dečjeg dispanzer slobodan obeležen parking prostor za osobe sa invaliditetom. Ako u nekom slučaju i nađeš slobodan parking ti  moraš da nađeš i nekoga ko će ti pomoći da prevladaš tih još nekoliko stepenika da lifta. I po povratku opet ista procedura. Druga stvar je da mi dalje živimo u patrijahalnom društvu pa je  ženama osobama sa invaliditetom teško da pronađu partnere i ostvare se kao majke. Ako te na prvu neko prihvati takvom kakva jesi, onda nastane problem u okolini. Ako me on prihvati, da li će me prihvatiti njegova porodica, da li će me prihvatiti njegove kolege, šta će njegove kolege reći! A uglavnom će da kažu „Šta će tebi osoba bez noge“ . Iako je ta osoba bez noge završila redovno obrazovni sistem, redovno se zaposlila, danas je odbornica u Skupštini grada, proputovala pola sveta, ali će ipak ta sredina da kaže šta će tebi ta osoba, ili odmah se nadovezuje drugo pitanje. Hoće li ona moći da rodi! Naravno da želim da se ostvarim i u materinstvu. Jako malo se priča o roditeljstvu osoba sa invaliditetom! Razmišljam kako ću sutra ja svoje dete da stavim u kolica. Te firme koje proizvode program za bebe nas ne vide i nismo prepoznati da ćemo sutra biti roditelj, a sve osobe sa invaliditetom koje poznajem, mogu da tvrdim da su to sjajni roditelji.    – ističe Ana. 

Ana je u međuvremenu radila na sebi i svom obrazovanju, zavrssila je Akademiju strukovnih studija Zapadna Srbija gde je zavrsila i master smer turizam.Unapređenje turističkih sadržaja i programa za osobe sa invalidititom su planovi koje želim da ostvarim u budućnosti:

–Po pitanju turizma i osoba sa invaliditetom sve treba da se promeni. Ni jedna turistička atrakcija nije dostupna osobama sa invaliditetom. Osoba sa invaliditetom kada dođe da traži neki aranžman za sebe, svi misli da pristupanost znači hotel koji ima rampu. I tu se sva priča o pristupačnosti završava. Daću vam i primer da je drugarica, članica Udruženja prilikom jednog od letovanja, zvala je agenciju i rekla je da je osoba sa invaliditetom, autobus je čekala u Nišu i kada je ušla, mesto rezervisano za nju je bilo na spratu autobusa. Tako da verujte mi, u turizmu sve apsolutno mora da se menja- istakla je na kraju razgovora Ana Đokić koja nas je ispratila rečima „ da je lepota života u nama, a ne u stvarima i pojavama koje nas okružuju. Srećni i zadovoljni ljudi su uvek uspešni, jer se ne takmiče sa drugima, već žive život u skladu sa svojim vrednostima i željama.“

#užice

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.