Mijailović: Partizan je danas klub kakav sam sanjao

Predsednik košarkaškog kluba Partizan, Ostoja Mijailović gostovao je u podkast emisiji “Biznis priče”, gde je govorio o brojnim temama.

Neizbežna tema bio je povratak Željka Obradovića u Partizan.

“Bila je to 2017. godina i tadašnji potpredsednik Milan Iskrin mi kaže da moramo da odemo do Istanbula da ja upoznam Željka Obradovića jer ga nisam ni poznavao do tada. Naravno prihvatim to. On je jedan od simbola Partizana. Odlazim tada kod njega u Istanbul. Upoznajemo se u hotelu i on mi kaže: “Poštovanje, predsedniče”. Pomislim… Bože gospode, čime ja ovo zaslužujem. Stvarno je bio korektan prema meni. Prvo što mi je rekao je da ceni što sam prihvatio da budem u klubu. Pokazao mi je privezak Sintelon, dobio ga je 1992. i još ga nosi. Rekao mi je da je Partizan njegova ljubav, dao mi je podršku. Proveo sam nekoliko sjajnih sati sa njim. Taj razgovor mi je dao snagu. Vraćam se u Beograd pun utisaka i razmišljam: “Bože, što bi bilo lepo da se Željko vrati”. Uhvatim sebe kako maštam i smejem se”.

“Zove nas on jedan dan tokom pandemije da nam kaže kako želi da dođe u prostorije sa Vladom Androićem da popije kafu jer nije bio godinama u klubu. U tom trenutku ja osetim da nešto postoji. Čim je on ušao u prostorije, odmah su mu proradile emocije. Razgovarali smo u novim prostorijama, bili smo na terasi i ja se tu našalim i kažem mu: “Zamisli da se vratiš u Partizan”. On odgovori da to nema šanse da se dogodi. Naravno ja sam to rekao kroz šalu, mi se u tom trenutku raspadamo. Sedmi smo na tabeli.“

Mijailović nije odustao od želje da angažuje najtrofejnijeg trenera u Evropi.

“Znao sam da moram da dam nešto navijačima ili da napustim klub. Stisnem zube i kažem: “Otići ćeš iz kluba kada je najjači, a ne kada je najslabiji”. Tog leta, tačnije aprila 2021. godine je došao Zoran Savić i ja njemu odmah kažem da treba da ponudimo posao Željku Obradović. Zoran mi se nasmeje i kaže mi da sam lud. Međutim ja sam zaista video Obradovića kao jedinog čoveka kome taj posao možemo da ponudimo. Zoran i ja odlučimo da odemo u Barselonu da razgovaramo sa njim. Prvo smo pričali sa Đordijem da ga molimo da nam da pozivnicu za Evrokup jer na terenu nismo uspeli da obezbedimo plasman. Sastajemo se posle toga sa Željkom i on odmah pita koga mi planiramo da dovedemo na mesto trenera, a ja mu ni pet ni šest odgovaram: “Pa tebe planiramo”. On odmah kaže: “Ma nema šanse ljudi, neću ni da razgovaram. Da posle 30 godina igram Evrokup”. Stalno sam se vraćao na temu da treba da se vrati i u jednom trenutku on mi ne odgovara ništa. Završavamo razgovor, krećemo kući i meni Zoran Savić šapne: “Izgleda nisi ti skroz lud, stvarno postoji šansa“.

Tada kreće još teži deo posla.

“Počinjemo pregovore. Oni su bili baš teški. Za mene vrlo stresni jer sam to silno želeo da se desi. Sećam se da mi je bio rođendan i dobio sam čestitku od njega, a ja sam mu odgovorio da trebamo da se vidimo i razgovaramo jer je već bio maj. Morao sam da nađem trenera. Bilo je teško, navijači mi govori da sam ugasio klub. Dolazi jun, Zoran govori da ne možemo da čekamo više da moramo da pronađemo trenera i odjednom javlja se Željko. Zakazujemo zvaničan sastanak, da ja iznesem program, da on kaže svoje i to je to. Dolazi na sastanak, taj razgovor je trajao četiri sata. Sve je ispitivao u kontekstu da se upozna sa situacijom. Bilo je toliko iscrpno jer sam ja pričao, a on slušao. Ustao je posle svega i rekao da će razmisliti. On odlazi, a ja nemam drugu opciju. Ne vidim ko bi to mogao da bude na mesto trenera umesto Željka Obradovića. Ne znam šta bih radio da on nije prihvatio. Nisam spavao tu noć. Posle nekoliko dana ga ponovo zovem, toliko sam bio uporan da sam dosadio sam sebi, a ne samo njemu. Dolazi na novi razgovor, ponovo pričamo… sigurno dva ili tri sata. Pričao sam o budžetu, ljudima koje dovodimo i odjednom on ustaje i kaže: “Ja sam trener Partizana”. Pruža mi ruku, a ja ne znam gde se nalazim, suza mi u oku. Pitam ga odmah da potpišemo ugovor, da sazovemo konferenciju za medije. On kaže da ne mora odmah, da će se javiti kad i kako. Mislim se šta više da mi javljaš, prosto nisam mogao da verujem. Zovem onda Zorana Savića da popijemo rakiju, da proslavimo. Onog momenta kada smo sazvali konferenciju i kada su me fotografi uslikali sa Željkom, znao sam da je sve gotovo i da je on zaista trener Partizana“.

Otkako je u Partizanu, bilo je puno teških trenutaka, ali kako kaže, danas je to klub kakav je sanjao.

“Pretrpeo sam ozbiljno teške trenutke. Bio je sukob sa navijačima, strahovao sam za svoj život i život svoje porodice. Hteli su da upravljaju klubom, a ja to nisam hteo da dozvolim i rekao sam im to u lice. Nije mi žao što sam rizikovao život kao što mi nije bilo žao ni 1999. godine kada sam bio klinac. Ali bilo je teško, stalno sam se osvrtao preko ramena. Država je bila odlučna da se obračuna sa tom grupom i to je mnogima spaslo živote. Užasno sam se osećao. Danas sam možda i jači i pametniji jer sam to preživeo. Današnje momke koji su na tribini poštujem. Iako sam i sa njima imao sukobe, prozivali su me. Smatrao sam da je prava odluka da pustim gostujuće navijače rivala da budu u hali, kao što su i oni pustili naše navijače. Nikome nije spala kruna sa glave. Partizan je danas klub kakav sam ja sanjao. Partizan je veliki brend sa ozbiljnim ljudima na svim nivoima”, završava Mijailović.

#partizan

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.