“Evo mene, a eto vam rata sa Turcima”: Miloš Veliki se mačem i mudrom politikom borio za slobodu Srbije

Na današnji dan, 1815. godine u Takovu podignut je Drugi srpski ustanak, što predstavlja jedan od najznačajnijih događaja u srpskoj istoriji.

Kraj 18. i početak 19. veka je vreme velikih promena u Evropi. Za prevlast nad Starim kontinentom, a posebno njegovim jugoistočnim delom, borile su se tri velike sile: Rusija, Francuska i Habzburška monarhija. Pored toga već se otvoreno postavljalo pitanje opstanka Osmanske imperije na ovim prostorima.

Svoju ulogu u ovim previranjima uzimaju i Srbi koji, žudeći za slobodom i prekidom okupacije, pokreću Srpsku revoluciju 1804 – 1815. godine.

Revolucija se odvijala u dve faze i počela je Prvim srpski ustankom, podignutim u Orašcu 1804. godine. Drugi srpski ustanak predstavlja drugu fazu revolucije.

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, muke i patnje srpskog naroda su se povećale. Iako je veliki vezir Huršid – paša proglasio amnestiju za srpske ustanike, narod koji se zajedno sa jednim brojem starešina počeo vraćati svojim kućama ubrzo je postao žrtva brutalne uprave obnovljenje turske vlasti.

Turci su nastavili sa ubijanjem i maltretiranjem naroda, pa su mnoge srpske porodice su spas od tiranije videle u bežanju u Srem i Banat. Prema nekim procenama, od 80.000 do 120.000, pa čak i do 150.000 Srba je izbeglo u Habzburšku monarhiju.

Kako je vreme prolazilo, odnosi između Porte i Srba su postajali sve gori. Turske vlasti su nastavile sa surovim postupanjem prema narodu, što je dovelo do podizanja nekoliko buna i spontanog izbijanja Hadži-Prodanove bune u jesen 1814. godine. Ona je izbila u okolini Čačka i proširila se na susedne nahije. Mesto na čelu bune je bilo ponuđeno Milošu Obrenoviću.

Ipak, mudri Miloš je odbio da stane na njeno čelo, smatrajući da je jesen neadekvatno vreme za početak rata. On je, zajedno sa nekoliko srpskih knezova, čak učestvovao u njenom gušenju. Posle propasti bune Hadži-Prodan Gligorijević je pobegao u Habzburšku monarhiju, a Turci, predvođeni Sulejman-pašom, su se brutalno obračunali sa pobunjenim narodom.

Plašeći se da pripremaju novu bunu Sulejman-paša Skopljak je sredinom februara 1815. godine pozvao viđenije knezove u Beograd, navodno radi dogovora. Među knezovima koji su prihvatili poziv bio je i Miloš Obrenović. Prihvatanje pašinog poziva neki srpski knezovi su platili glavom (Stanoje Glavaš), a sam Miloš je postao pašin zarobljenik. Ipak, zahvaljujući pronicljivosti, knez Miloš je iskoristio gramzivost Sulejman-paše i pod izgovorom boljeg i bržeg skupljanja novca za otkup srpskog roblja uspeo da pobegne.

Po dolasku iz Beograda, knez Miloš se sastao sa knezovima beogradske, valjevske i rudničke nahije. Oni su mu izložili plan bune koji je dogovoren još za vreme njegovog zatočeništva. Dogovor je bio da se ustanak predstavi kao buna protiv Sulejman-paše Skopljaka, a ne protiv vrhovne turske vlasti. Knez Miloš se složio sa planom.

Najviđeniji Srbi su se dogovorili da se konačna odluka o dizanju ustanka donese u selu Takovu, 23. aprila, na praznik Cveti. Na taj dan se u Takovu održavao veliki narodni sabor na koji je dolazio narod iz mnogih krajeva.

Pripreme za ustanak držane su u najvećoj tajnosti. Sastanak je održan ispred crkve u Takovu, gde su se okupili svi viđeniji ljudi iz rudničke nahije i okolnih sela. Jednoglasno je odlučeno da se teror više ne može trpiti i da se ponovo digne ustanak. Za vođu ustanka je izabran Miloš Obrenović.

Knez je tada podigao sablju i izgovorio čuvenu rečenicu: “Evo mene, a eto vam rata sa Turcima”.

U vojničkom smislu, Drugi srpski ustanak se znatno razlikovao od Prvog ustanka. Dok je Prvi srpski ustanak bio uperen protiv dahija, odmetnutih predstavnika turske vlasti, Drugi je bio uperen protiv legalne vlasti i njenog predstavnika Sulejman-paše Skopljaka.

Ustanci se razlikovali i u intezitetu borbi. Ovog puta sukobi sa Turcima su vođeni uz minimalno prolivanje krvi, minimalne ratne operacije i uz minimalne štete. Ratne operacije nisu trajale dugo – oko četiri meseca. Najznačajnije borbe Drugog srpskog ustanaka su bile: bitka kod Ljubića, bitka kod Paleža, bitka za Požarevac i bitka na Dublju.

Knez Miloš Obrenović, koji je kasnije u narodu prozvan Miloš Veliki, bio je svestan da je turska vojska nadmoćna i da dugo ratovanje ne odgovara Srbima. Njegov plan je bio da se odmah na početku ustanka ostvari par važnih pobeda, oslobodi određena teritorija, pa da taj ostvaren uspeh bude osnova za pregovore sa turskom stranom. Srpski knez je time pokazao poznavanje vojne strategije i političku mudrost.

Kako je vreme prolazilo, situacija se razvijala u skladu sa planom. Oslobođena je Centralna Srbija, prekinut je carigradski drum, a iako nije došlo do direktne opsade Beograda, vlast Sulejman-paše je učinjena nefunkcionalnom.

Srbima je išao na ruku i Napoleonov poraz na ruskom frontu, što je u velikoj meri uticalo na tursku stranu da prihvati pregovore sa ustanicima, jer je na osnovu Bukureškog ugovora, postojala mogućnost direktne ruske intervencije.

Miloš Obrenović je stupio u pregovore sa Turcima, koji su završeni povoljno po srpsku stranu.

Po sporazumu, Srbi su priznali vrhovnu tursku vlast, ali su zauzvrat dobili određene povlastice. Dobili su pravo da sami skupljaju danak (porez) i da učestvuju u suđenjima, kao i mogućnost da po nahijama postavljaju knezove. Beogradski pašaluk, u kojem je zavladao mir, dobio je mešovitu tursko – srpsku upravu, a u Beogradu je osnovana i Narodna kancelarija, organ srpske vlasti uz kneza.

Dok je Osmanska imperija usmeni sporazum shvatila kao konačan prekid borbe i kraj ustanka, za srpsku stranu ovo je predstavljalo samo dobru polaznu tačku za dalje proširenje povlastica i konačnu slobodu. Kasnije je borba za oslobođenje od Osmanske imperije i uspostavljanje sopstvene vlasti dobila novi vid, a oružanu borbu su zamenili dugotrajni pregovori.

Turci su odugovlačili da usmeni sporazum bude i pismeno potvrđen. Posle poraza koji su doživeli od Rusije i zaključenjem Jedrenskog mira 1828. godine, nisu više imali kud. Morali su da izdaju pismene garancije. Izdata su dva hatišerifa, 1830. i 1833. godine, kojima su potvrđena samoupravna prava Kneževine Srbije.

Drugi srpski ustanak je doveo do stvaranja srpske autonomije u okviru Osmanske imperije i uspostavljanja Kneževine Srbije, koja je imala svoju zakonodavnu vlast, svoj ustav i priznato joj je pravo na naslednu vladarsku dinastiju.

Vrhunac tog dela naše istorije bilo je usvajanje Sretenjskog ustava koji je ukinuo feudalizam i garantovao svim ljudima koji dođu na ovaj prostor ličnu i svaku drugu imovinsku slobodu, što je Srbiji omogućilo da polako hvata korak, od jedne orijentalne provincije ka evropskim savremenim tokovima.

#miloš obrenović, #takovski ustanak

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.