Najtužnija sudbina savremene muzike: Šta se desilo sa Šinejd

“Odrasla sam uz mnogo traumi i zlostavljanja. I onda sam odmah uletela u muzički biznis. I nikada nisam naučila kako da živim normalan život. Nikada nisam dala sebi vremena da se izlečim. Nisam na to bila ni spremna”, poručila je pevačica Šinejd O‘Konor pred odlazak na godinu dug program za isceljivanje traumi i lečenje od zavisnosti.

Potresna poruka irske pevačice na društvenim mrežama sažeto otkriva, čini se, svu tragiku koja je prati od detinjstva pa do trenutka kada je piše. Zvali su je svakako: i buntovnicom, i ćelavom pevačicom, i ikonoklastom, i lujkom, i feministkinjom, i skandal-majstorom, čak i teroristkinjom… A njena jedina želja bila je i ostala da pronađe ljubav, živi sređenim životom i da peva. Jer to ume najbolje da radi. Uz sve nevolje kakve bi bilo teško gledati i na filmu, uspela je da snimi 10 albuma i brojne singlove i songove, kao i da održi nebrojene manje ili više uspešne koncerte širom sveta. Za njom su i nagrade, ali uprkos tome i stalna prinuda da se dokazuje i drugima i sebi.

Živi u predgrađu Dablina, nedaleko od mesta gde je rođena i to ne voli. Psuje i kaže da mrzi to što živi u Irskoj.

“Moj duhovni dom je Amerika. Znam da je moja roda trebalo da me spusti u Ameriku. Ali napila se u Dablinu. Hladno je ovde. Sve je zaista skupo. Volim Ameriku, ali nikada ne bih mogla da napustim Irsku. Ne želim da ostavim svoje unuke i svoju decu”, ispričala je proletos u intervjuu za “Indipendent”. Tako je, sa svoje 54 godine, pored četvoro dece iz četiri propala braka, ima i dvoje unučadi. Jedan hirurški zahvat pre pet godina i potom loša dijagnoza i lečenje doveli su je do toga da, kako je rekla, postane “potpuno poremećena”. Preselila se tada u okolinu Čikaga, živela u motelu i volontirala u bolnici za ratne veterane. Kad joj se stanje pogoršalo i depresije se ponovo produbile, vratila se u Irsku.

I to je jedna od crta njenog karaktera. Ne brine se samo za sebe. I njeni skandali, nekada i krajnje eksplozivni i nepromišljeni potezi, koje su mnogi shvatali samo kao deo šou-biznisa, često su bili motivisani time da ukaže na zlostavljanje dece, seksizam, kršenja prava žena, licemerje u redovima organizovanih religija ili dizanje glasa protiv rata ili gladi. I to nije poza. Od svega toga jedino što nije bila na frontu.

“Preživela sam zlostavljanje na svak način koji možete da zamislite”

Šinejd O’Konor dala je 2012. godine na aukciju dve slike iz svoje kolekcije, a prikupljeni novac bio je namenjen organizaciji koja obezbeđuje hranu za socijalno ugrožene. Jedna od njih je slika Nila Kordona na kojoj dete sedi na zarđaloj skeli ispred irske trobojke, nazvana “Na nejakim ramenima”, a druga je njen portret iz detinjstva. Slikar Tomas Rajan naslikao ju je kada je imala osam godina, a na slici je devojčica duge smeđe kose i krupnih plavih očiju u kojima se podjednako može nazreti i osećanje neprijatnosti i tuge. Tada je već mala Šinejd Meri Bernadet O’Konor bila žrtva zlostavljanja.

– Ako je dete zlostavljano, ono će reagovati na najrazličitije načine. Ja sam se povukla u sebe. Nisam mogla da komuniciram ni sa kim, nisam mogla da učim. Umela sam da čitam i pišem, ali me to nije zanimalo. Nisam mogla da se izrazim – ispričala je Šinejd O‘Konor novinaru Bobu Gučoneu u intervjuu za magazin “Spin”. Rekla je i da je tada “preživela živeći u zemlji mašte”.

“Zlostavljanje dece je, što se mene tiče, uzrok svih problema u svetu”, navela je odrasla Šinejd.

– Preživela sam zlostavljanje na svaki način koji možete da zamislite. Moja majka bila je jako nesrećna žena, a bila je veoma, veoma nasilna i teško joj je bilo da se nosi sa životom, zbog očiglednih iskustava kakva je ona imala kao dete. Surovo me je tukla bilo kojim predmetom za koji možete da zamislite da vas njime neko tuče. I izgladnjivana sam, bila zaključavana u svojoj sobi danima bez hrane, bez odeće. Morala sam da spavam u bašti u dvorištu. Celo leto sam preživela u bašti svoje kuće – ispričala je Šinejd O’Konor, navodeći da su tako prolazili i trojica njene braće i sestra, da ju je majka krivila za razvod sa njenim ocem, da je podsticana da krade po radnjama i da bi, kada bi ona i njena sestra došle kući sa nešto pokradenih para i stvari, to značilo da možda neće dobiti batine.

Sa 13 se odselila kod oca, ali je nastavila da loše uči i da krade, jer “nije znala šta radi”. To ju je odvelo i u popravni dom na godinu dana. Majka joj je umrla pre više decenija, a danas kaže da voli svoje roditelje, bez obzira na bol koji je ostao. I kaže da ne veruje u psihoterapije, nego u grupna okupljanja anonimaca po principu “12 koraka”.

Put ka svetskom uspehu

Stariji muzičari iz kraja čuli su je kada je imala 15 godina kako peva neku pesmu Barbre Strejsend i sa njima je snimila pesmu “Take My Hand”, ali se osećala suviše mladom da bi bila u bendu. Četiri godine kasnije srela je producenta Kolma Farelija i osnovan je za nju bend Ton Ton Macoute, da bi ubrzo potom sa Edžom, gitaristom U2, zajedno napisala pesmu “Heroine” za film “Zarobljenik”. Tada je bila žestoki zagovornik IRA, ali je kasnije odbacila svoje tadašnje stavove, navodeći da je bila suviše mlada da bi razumela svu složenost političkih prilika u Irskoj. Njen prvi album, “Lion and the Cobra” (1987) bio je senzacija, nominovan je za Gremija i ploča se pozlatila. Pesma “Mandinka”, u kojoj peva o afričkom plemenu, postala je veliki hit u Americi. “Da biste je razumeli, morali biste da pročitate knjigu ‘Koreni’ Aleksa Hejlija”, rekla je o pesmi za koju je inspiraciju našla iz “različitih izvora, uključujući keltsko nasleđe, Lenarda Koena, pank i hip hop”.

Dve godine kasnije snimila je i duet “Kingdom of Rain” sa pritajenim genijem pop muzike Metom Džonsonom i on se našao na odličnom albumu “Mind Bomb” njegovog benda The The.

Pesma koja ju je zauvek obeležila

Svetsku slavu doživela je singlom “Nothing Compares To U”, sa njenog drugog albuma “I Do Not Want What I Haven’t Got”. Ta Prinsova pesma je obeležila njenu karijeru do te mere da je i danas, tačno 35 godina nakon što je snimljena, i dalje nazivaju pevačicom te pesme, nauštrb mnogih drugih briljantno otpevanih stvari kakve su, recimo, folkersko-revolucionarna “This Is A Rebel Song”, delikatna “Thank You For Hearing Me” ili jednostavno lepa “Haunted” u duetu sa Šejnom Mekgouanom iz benda The Pogues.

Još pre debi albuma se šišala do glave, objašnjavajući to kao svoj gest pobune protiv seksizma koji vlada u muzičkoj industriji. I van nje. Nazivali su je feministkinjom, što je ona odbacila.

“Ne mislim o sebi kao o feministkinji, niti, iskreno, mnogo mislim o tome. Ne bih sebe etiketirala nikako, pogotovo ne nečim što ima ‘izam’ ili ‘ista’ u nazivu. Ne zanima me ništa što na bilo koji način isključuje muškarce”, rekla je u intervju britanskom “Gardijanu”, predstavljajući svojevremeno svoj za sada poslednji album “I’m Not Bossy, I‘m the Boss” (2014), dočekan solidnim kritikama.

Sa druge strane, na albumu “Sean-Nos Nua” (2002), na kojem je i nekoliko pesama na geliku, kanadsku folk pesmu “Peggy Gordon” interpretirala je kao pesmu o lezbijskoj ljubavi. Govoreći o svojoj seksualnosti, rekla je da je heteroseksualna, iako je “nekoliko puta imala iskustva sa ženama”. I na kraju dodala: “Nemoguće me je staviti u okvir bilo kakvog opisa”.

– Odrastala sam tako što su mi govorili da sam ružna, da je telo nešto čega se treba stideti, da je seks nešto čega se treba stideti i da si, ako to voliš, nešto poput drolje, đubre. A nisu mi govorili da je seks nešto što se prirodno dešava između dvoje ljudi koji se zaista vole i međusobno razumeju. Mediji su me učili tome da je seks nešto što mogu da radim sa bilo kim i da je to sasvim prihvatljivo. Isto to mi je govorio i rokenrol – rekla je u intervjuu “Spinu”.

Cepanje papine slike

Crkva tu nema prava da prigovori bilo šta, dodala je ona, u svakom trenutku spremna je da iznese desetine primera hipokrizije sveštenika.

I uopšte je njen odnos prema crkvi više nego složen. Odgajana je kao katolikinja, ali je na čuvenom gostovanju u emisiji “Subota uveče uživo” 1992. godine prvo otpevala Marlijevu pesmu “War”, a onda pocepala sliku pape Jovana Pavla II “u znak protesta protiv seksualnog zlostavljanja dece u katoličkoj crkvi”.

Prošla je neverovatne osude zbog toga, mnogi su joj okrenuli leđa, čak i pojedini članovi porodice i prijatelji, a javno je ostrakizovana: glumac Džo Peši rekao je da bi joj, da je bio u emisiji tada, “zalepio takvu šljagu”, Madona je pokrenula praktično kampanju u medijima protiv nje (skrećući istovremeno pažnju na svoj album “Erotica”), koncerti su joj otkazivani… Na koncertu povodom 30 godina rada Boba Dilana u “Medison skver gardenu”, dočekana je i ovacijama i zvižducima. Trebalo je da otpeva “I Believe in You”. Vrisnula je u mikrofon “War”, prodorno pogledala publiku i sišla sa scene. Uplakana.
Kris Kristoferson, pišu hroničari, zagrlio ju je i poručio joj: “Ne daj da te ona kopilad potuku”.

Devet godina nakon što mu je pocepala sliku, papa Jovan Pavle Drugi prvi put je priznao da ima zlostavljanja u Katoličkoj crkvi. Šinejd O’Konor pozivala ga je javno da je ekskomunicira, a takve apele ponovila je i papi Benediktu i nedavno papi Franji. Krajem poslednje decenije rukopoložena je za sveštenicu Irske pravoverne katoličke i apostolske crkve. Ni tada nije ekskomunicirana. Ali sustizale su je i bolesti, praćene sve dubljim depresijama i lutanjima. Kad god je mogla nastupala je i često je održavala dobrotvorne koncerte. Dve godine kasnije snimila je album “Theology”, zbirku rastafarijanskih duhovnih pesama, i obznanila da pati od bipolarnog poremećaja. (Negde u to vreme mogla je da je čuje i publika u beogradskom Sava centru). Pet godina kasnije snimila je album “How About I Be Me (and You Be You)” i potom “I’m Not Bossy, I’m The Boss” (2014).

Sve ređe u studiju, a sve više na društvenim mrežama, počela je da ostavlja nekontrolisane poruke, zbog kojih se kasnije izvinjavala, nazivajući to svojim “trenucima ludila”. Poslala je i otvoreno pismo Majli Sajrus 2013. godine, upozoravajući je na to da pazi kakve poruke šalje u kontekstu uloge kakvu seksualnost igra u muzičkoj industriji, optuživala Prinsa, pa ga hvalila…

U dramatičnom videu koji je objavila na Fejsbuku 2017. godine ispričala je da se osetila samom, nakon što je izgubila starateljstvo nad sinom od 13 godina i da je poslednje dve godine želela da se ubije i da su je “samo njen doktor i psihijatri održavali u životu”. Iste godine, pojavila se na televiziji gde je otvoreno govorila o svojim psihičkim poremećajima sa željom da, kako je rekla, “destigmatizuje mentalne bolesti”, primećujući da one preovlađuju među muzičarima. U to vreme je promenila i ime u Magda Davit (“da bi se oslobodila patrijarhalnih ropskih imena, od prokletstva roditelja”), 2018. ponovo ga je promenila u Šuhada Davit, pa u Šuhada Sadakat, s obzirom na to da je tada prihvatila islam.

Njeni povremeni ispadi na društvenim mrežama su se nastavili, ali im je malo ko pridavao značaja. Sve do postova objavljenih prošle nedelje. “Ako znate kakve su bile prošlih šest godina za mene, onda znate o čemu govorim. I objasniću ih veoma jasno 2022. godine”, piše Šinejd O‘Konor. Do tada namerava da završi autobiografiju i objavi novi album. “Ove godine sam izgubila nekoga voljenog i to me je pogodilo toliko da sam se nakratko navukla na drogu koja nije trava”, piše dalje. Spominje i to da je jednom od njene dece bilo loše poslednjih godinu dana, da se oporavlja, ali da je sada “mami potrebna nežnost, ljubav i pažnja”. Teško je oteti se utisku da je to oduvek i tražila. I još jednom govori o zlostavljanju, decenijama nakon što ga je preživela.

“Jer ta vrsta bola nikada ne prestaje. Naučite da živite sa njim. Muzika je to gde mogu da se nosim s njim”, rekla je u jednom intervjuu.

A u nizu poruka ovih dana na društvenim mrežama, gde se izvinjava fanovima što odlazi na lečenje od godinu dana, poručuje: “Ako ovaj put nađem vremena da se izlečim, biću spremna na ceo život turneja. Ako ne nađem, neću”.

#pevačica, #šinejdokonor

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.