Jug Srbije prepoznatljiv je po specifičnom govoru, ali malo je pisaca koji čuvaju stare reči i izraze od zaborava. Jedan od zavičajnih pisaca u Vranju je Srba Đorđević, neguje kadimlijski, pradedovski jezik kojim se govorilo u 19. veku. Napisao je tri zbirke pesama na dijalektu i “Vranjski rečovnik” dopunio treći put.
Stare reči koje je slušao u detinjstvu, Srba Đorđević je beležio, zapisivao. Ovo je četvrto izdanje “Vranjskog rečovnika” – “dibidus dotmnjano”. Dodato je skoro 800 reči u odnosu na prethodno izdanje.
“Baš bi teja da se to vreme vrne, na jedn dn. Sas ćemane, goč i grnetu, sas karasevdah i prangije, a ne se vrća, tpka, neće. Neka, je će si ga gledam kroz trepke i u sn”, priča Dragan Stanković glumac.
“Klblk ili kalabalak = gužva ili mnogo ljudi. Na primer – kod komšiju mi, neki golem klblk. I kod nas večeras”, objašnjava Miroljub Stojičić iz Vranja.
Vranjski govor je lirski, mekan, melodičan, ekonomičan.
“Vranje je jezički mikrodržava, svet za sebe, gde je jezik slikovit, nezavisan i osobeno književan. On iskazuje mudrost, tananost, lepotu duše ljudi koji žive u Vranju, kao i naših predaka”, ukazuje Mirjana Tomašević iz Biblioteke “Bora Stanković” u Vranju.
Osim što čuva stare vranjske reči, Đorđević piše i pesme. “Stupaljka u kal” ili otisak u blatu, su izabrane, zberene pesme.
“Podseća na to vreme, od pre 60 godina, kad sam išao bos. To je jedno, a drugo – ima druga simbolika – a to je, da te pesme kao takve, eto moja je želja da one dugo traju, ali biću zadovoljan i ako traju koliko i ta stupaljka u blato, odnosno u kal, kad se to osuši, pa bude do sledeće kiše”, kaže Srba Đođević.
Uz pojedine pesme fotografija, uz svaku objašnjenje nepoznatih reči. “Stupaljka u kal” je, prema autoru, trag vranjske poetske prošlosti, kako lirske tako i epske.