Andrić ostao enigma, bez fizičke dimenzije za sve osim za jednu ženu

Nekako u ovo vreme, pre tačno šezdeset godina, Andrić je od svojih prijatelja iz Njujorka i Stokholma dobio pouzdanu vest da će te 1961. godine biti dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Očekivao je on nagradu još prethodne godine, ali je morao da sačeka da je najpre dobije vrlo bolesni i veliki pesnik Sen Džon Pers, za 1960. godinu.

Bio je to vrhunac jednog života, jedne karijere i jedne ambicije. Ivo Andrić shvatao je da je sve što je radio na svom krivudavom, ali uvek svrhovitom putu došlo do svog ishodišta odenutog u najveće literarno priznanje.

Pošto je odigrao nekoliko vrhunskih teatarskih uloga života, nakon što je bio mladobosanac, izvorni Jugosloven, vrlo kratko vreme mason, smiren u liku jugoslovenskog komuniste i srpskog pisca, Andrić je potvrdio da pisac treba da bude učesnik, ali ne predvodnik svoga doba da bi dobio dovoljno prostora i vremena da napiše svoja velika dela.

Uvek pronicljiv posmatrač, stojeći ćutljiv pomalo sa strane, nikad nasmejan, nikad sobom zadovoljan, više sam nego s nekim, odan različitim političkim idejama, ali samo do stranica svojih zabeleški, a nikad do svog srca za koje godinama niko nije znao da li je ičemu poklonjeno osim literaturi – Andrić je za svoje savremenike ostao enigma koja nema odgonetku.

Takva su, govorilo se, i njegova dela.

Andrić je bio naklonjen Srbima pre svega, ali je veoma jasno bio i za katoličke fratre, vrlo određeno i za Turke (šta god danas protiv toga govorila nova muslimanska kritika), nepodeljeno naklonjen deci, jasno opredeljen ženama, pa i sanjarima, maštarima, novatorima, i suprotno, tvrdim vratarima, čuvarima vere i krutog osmanlijskog poretka – svima po malo, ali nikome posebno.

Kakve su to priče, čulo se još pre Drugog svetskog rata; kakvi su to romani, mnogi su se zapitali već početkom pedesetih godina prošlog veka? U njima nema krivih i pravih, u njima nema sasvim dobrih, a tek vrlo retko nalaze se nesumnjivo zli. Pate moćni zbog moći, pate ugnjeteni zbog nemoći.

Branko Lazarević piše: “Andrićeva proza je kao prozor koji vazda pokazuje najlepši, ali uvek isti vidik.”

Kuda ide taj stegnuti i zauzdani brod, pitaju se i drugi? Što se u njega ne unese malo pijanstva? Zašto nema bar malo raskalašnosti? Zbog čega pisac ne piše o znoju, krvi i suzama svojih junaka, već su oni pre moralni principi, nego živa tela koja hodaju u prostoru?

Pisac je, ponovljeno je u ovim tekstovima, isti kao i njegovi junaci, odnosno oni su nalik njemu. Vrlo verovatno da je svet gledan kroz Andrićeve oči bio sasvim nalik njegovim romanima.

Uprkos velikim događajima, revolucijama i kraljeumorstvima, uprkos dva svetska rata sa nečuvenim zverstvima – za jednog posmatrača taj svet je izgledao kao borba nespojivih principa i rvanje ljudskih naravi.

Činjenica je da Andrić nije lako otpisivao ljude upravo stoga što ih nije lako ni pripisivao u pozitivne ili bliske sebi.

Po svemu što znamo, uvek je nastojao da nađe nešto što opravdava nečije postupke, pa ma koliko da se s njima nije slagao.

Takav je bio prema običnim ljudima, takav i prema pokretima i njihovim vođama. Niko osim njega nije uspeo da upozna tri ključna istorijska aktera epohe – Hitlera, Staljina i Tita – i da ni o jednom ne ostavi nijednu lošu reč!

Niko kao Andrić nije stigao do tolikog broja čitalaca, a da se u njihovom društvu nije pre svega osećao nelagodno, a da je uprkos tome, taj isti pisac na drugoj strani, najveći deo novčanog dela Nobelove nagrade, ostavio za razvoj bibliotečkog fonda Bosne i Hercegovine, odnosno upravo tim čitaocima.

Ali to je bilo nešto drugo: to je bilo beskrvno, to je bilo na daljinu.

Ljudi, moglo bi se stoga reći, tek s nešto preterivanja, za Andrića nisu imali fizičku dimenziju.

Izuzetak je bila samo jedna osoba: Milica Babić. 

#enigma, #ivoandrić, #nobelovanagrada

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.