Teško pade Zoranu Stojkoviću, stiže ga griža savesti, kad sruši oronulu vodenicu koju je njegov predak davnih dana načinio da projom prehrani čeljad.
Onu istu u kojoj je učio mlinarski zanat pre nego što je sva slova savladao. I brže-bolje odluči da je obnovi. Taman i da besposlena stoji, ubedio je sebe, neka seća na dane kad je za domaćina važio seljak koji je imao volove i vodenicu, kad su Dragačevci kod Stojkovića đuture dolazili da melju žito. Sad na obalama Breštanske reke kroz Viču, gde je nekada na pogon brze vode kloparalo 14 vodeničnih kola, zatutnji samo jedno, Zoranovo. Mnogo ređe nego nekad pronese miomiris domaćeg taze brašna od kog se peku najslađe pogače.
Nije Stojković, 56-godišnji poljoprivrednik, danas ništa veći domaćin nego što je bio bez vodenice, ali je srećniji i ponosniji. Živi od maline, goveda, ovaca i proizvodnje ćumura. Vodenica mu ne donosi ćar, ali ga ispunjava, seća na dečačke dane kad je sav beo od brašna istrčavao iz mlina u susret vršnjacima na seoskom sokaku.
Posle Lučana, Guče i Kotraže, Viča je četvrto mesto po veličini u Dragačevu. Pre pola veka u njoj je živelo 2.000 duša. Bela kuga učinila je svoje, mladi se raselili u gradove, sad u Viči oko 1.300 stanovnika. U seoskoj osmoletki danas 48 đaka, a par decenija unazad bilo je tri puta više.
Kad na pleća seljaka padne sto poslova da bi skrpio kraj se krajem, onda je lakše i jeftinije kupiti brašno nego njivu orati, sejati i žito žeti i mleti. Eto što zamukoše vodenice na Breštanskoj reci.
Jedina koja danas radi “naslednica” je vodenice koju je Zoranov pradeda Jevrem Stojković podigao 1820. godine, pre dva veka.
– Jevremovi sinovi, snaje, unuci, braća sa svojim porodicama, svi su do 1952. živeli u zajednici. Bilo ih je četrdeset dvoje, od čega dvadesetoro dece, u jednom domaćinstvu i sve ih je hranila ta vodenica. Silno žito je taj mlin u to vreme mleo, ali pored toliko usta nije ga ostajalo za prodaju. Šta je samo belog kukuruza osmaka prošlo kroz nju, toliko, čini mi se, Breštanska reka nije pronela vode. Mlela je i za komšije, Dragačevce, za ušur od šest odsto. Od deset kila uslužno samlevenog brašna mlinaru je ostajalo 600 grama. Radilo se u tri smene, neprekidno, mlin se nije gasio. Ne samo naša, dobro su radile sve vodenice duž Breštanske reke, a od izvora u Krivači do ušća u Bjelicu u Gornjem Brestu bilo ih je na svaki kilometar – priča Zoran Stojković.
Vodenicu je nasledio njegov deda Milivoje, pa otac Savo. Pamti Zoran kad je kao dete učio mlinarski zanat i kad su pred njihovu vodenicu sa svih strana pristizala kola sa volovskom zapregom kojom su Dragačevci dopremali žito. Jednom, zagledan u nju, dok je sa majkom prakljačom prao veš u reci, upao je u vodu i za kaznu dobio po turu.
Sve do osamdesetih Stojkovića vodenica mlela je kukuruz, pšenicu, raž, zob, ječam. Danas doteraš – za dva dana dođeš po brašno. Zatim stigoše godine u kojima nije imalo za koga mleti. Postajala je sve više dokona dok konačno Stojkovići nisu digli ruke od nje. Trulu i oronulu Zoran ju je srušio 2008.
– Mučno mi je bilo što je više nema, što sam srušio nešto što je moj pradeda napravio. Kako sam podigao veliki malinjak, i kako mi je trebala pumpa za izbacivanje vode, rekoh sebi “kad već ulažem u navodnjavanje, što ne obnovim i vodenicu”. Ne da bih od nje zarađivao, jer naroda i zasađenih njiva je sve manje, nego da bude spomenik i odug mojim precima. Ozidao sam novi temelj, iskoristio brvna od nekadašnje zgrade, vratio staro kolo, stavio kamenje, napravio novi koš za sipanje žita, uveo struju – priča meštanin Viče.
Stojkovića vodenica je opet tu gde je bila pre dva veka. Više joj dolaze prolaznici željni fotografisanja, oduševljeni nečem što se retko sreće i zatečeni Zoranovom pričom da je na Breštanskoj reci bilo još 13 takvih. Jednom u dvadeset dana, kaže Zoran, navrati mu poneko željan brašna sa vodeničnog kola. Više melje za sebe, ono kukuruza što posadi za svoje domaćinstvo.
Zoran živi sa suprugom i majkom. Dve ćerke ima na studijama u Beogradu. Nekad, kad sa svojim porodicama dođu na imanju Viču, pričaće deci: “Ovu vodenicu je moj čukundeda sagradio, a otac obnovio”.