Cela Srbija je tragala za dvoje tinejdžera koji su nekoliko dana lutali kroz Beograd. Priča o Nenadu N. (15) i Teodori M. (15) ima srećan epilog – pronađeni su. Ipak, ostalo je pitanje – zašto tinejdžeri sce češće beže od kuće? Psihijatar i psihoterapeut Aleksandar Misojčić tim povodom roditeljima je poručio da, kako bi izbegli slične traume, treba da razgovaraju sa svojom decom i pritom izbegavaju rečenice poput: “Ja sam ti roditelj, ja sam tako rekao i tako će biti”.
Misojčić smatra da je u roditeljskom odnosu sa adolescentima neophodno napraviti granicu između puštanja deteta u život i zadržavanja još uvek neophodne kontrole nad njihovim ponašanjem.
„Ne treba da vršimo frontalni pritisak, taj pritsak može da rodi otpor. Treba da razgovaramo sa adolescentom, ponudimo model kako se rešavaju problemi, model ponašanja i da ga čujemo“, objašnjava psihijatar.
On smatra da je bežanje od kuće svakako poruka za roditelje, to je apel i crveno svetlo.
„Ta porodica treba da se zapita kakav je odnos izgradila sa adolescentom“, kaže Misojčić.
On navodi da neka istraživanja pokazuju da postoje određeni tipovi porodica u kojima se to češće može desiti.
„To su, pre svega, oni tipovi porodica gde postoji anksioznost i zabrinutost za dete i gde postoji jaka potreba roditelja da uspostave kontrolu nad decom“, smatra Misojčić.
On podseća da je bunt često u centru odnosa jednog adolescenta i da oni često imaju ambivalentan odnso prema autoritetu.
„To je period života u kojem adolescent prepoznaje sve limite roditeljskog autoriteta, okreće se nekim spoljašanjim autoritetima i prepoznaje da i on ima neki autorite. Sve to predstavlja određeni rizik i nisu roditelji bez razloga zabrinuti i pitaju se gde je granica prepuštanja kontrole deci i zadržavanja neophodne kontrole nad njihovim ponašanjem“, objašnjava Misojčić.
On roditelje podseća da roditelji treba da vode računa ne samo o rečima, već i postupcima, jer tinejdžeri sve posmatraju i upijaju.