“Vršnjačko nasilje je vrh ledenog brega, ne bavimo se uzrokom, već lečimo posledice”

Svake godine 24. februara obeležava se Međunarodni dan borbe protiv vršnjačkog nasilja. I premda se ovom temom bave mnogi stručnjaci iz oblasti psihologije, pedagodije i sociologije, čini se da prevencija kasni.

Rešavanje ovog problema u školama, ali i van obrazovnih ustanova, u 21. veku postalo je ogroman izazov. Pedagog Milena Šekularac kaže za Telegraf da se u takvim situacijama najpre treba osvrnuti na porodičnu istoriju i anamnezu vaspitnog modela kroz generacije.

– Kada se desi nešto što se okarakteriše kao vršnjačko nasilje, mi vidimo samo “vrh ledenog brega”. Šta stoji sve iza toga je kompleksno pitanje, ali definitivno najveću ulogu igra porodica. Uglavnom smo fokusirani na posledicu, a ne bavimo se uzrokom – kaže Šekularac za Telegraf.

Definicija vršnjačkog nasilja je neprimereno, agresivno ponašanje koje ima tendenciju da traje i da se ponavlja. Ono potiče iz kontamiranog porodičnog okruženja koje za rezultat ima disfunkcionalno ponašanje.– Disfunkcionalna porodica stvara nasilnika. Neko bi rekao – ne mora da znači, ali ne slažem se sa tim. U porodici u kojoj nema toksičnih odnosa, u porodici koja pruža puno razumevanje, tamo gde postoji dobra i zdrava komunikacija sa detetom, ne postoji motiv za nasiljem i ispoljavanjem agresije kod deteta. Iako zvuči kao floskula, ovo je jedina istina – izričita je pedagog.

Naslinici uglavnom za žrtve biraju inferiorniju decu, ili decu koja se po nečemu ističu ili odudaraju – to može biti čak i nošenje naočara. Nasilniku je jasno da deca koja su tiha i povučena neće pružati otpor, ali i postoji lepeza faktora zbog kojih će se pojedinac ili grupa okomiti na nekoga.

– Nasilnici biraju žrtvu nad kojom mogu da dominiraju, a nasilnik kao da nosi transparent sa natpisom “primetite me”, čime će iluzorno “potvrditi svoju vrednost”. Oni nisu svesni da na potpuno neadekvatan način prikazuju da su vredni pažnje koja najčešće izostaje u samoj porodici. Mi ne znamo iz kog porodičnog konteksta ta deca dolaze; možda koriste model ponašanja koji su videli u porodici. Da li je to dete uvaženo? Da li mu je potvrđena vrednost? Pa, verovatno nije – navodi Šekularac.

Prema njenim rečima, dete kome je pružena adekvatna pažnja nema potrebe da maltretira druge i radi sociološki neprihvatljive stvari.

– Kada se dođe do psihologa i kada roditelji budu uključeni, onda tu već debelo nešto ne valja. U slučaju agresivnog deteta treba pristupiti sa svih strana, gde porodica biva partner i timski igrač sa školskim psihologom i pedagogom koji će dati podršku. Najvažnije od svega je da roditelji prihvate da se nešto dešava. Kada sami sebi to priznaju, onda bi trebalo da budu spremni da nešto i učine po tom pitanju – ističe pedagog.

Prema njenim rečima, u takvim situacijama roditelji često koriste primere iz svog detinjstva. Obično se čuje kako “jedna čvrga nije karakterisana kao vršnjačko nasilje”, kako se “svašta dešavalo po školama” u “ono” ili “moje” vreme…

Ipak, takve paušalne izjave kojima roditelji pokušavaju da opravdaju vršnjačko nasilje koje su počinila njihova deca nisu nimalo naivne. Minimizirajući težinu počinjenog nasilja, oni ga zapravo opravdavaju i time ne samo da ne pomažu vlastitom detetu, već i rizikuju da roditelji druge dece budu “zavijeni u crno”.

– Setimo se Alekse iz Niša – upozorava sagovornica Telegrafa.

Aleksa Janković je, da podsetimo, mesecima trpeo vršnjačko nasilje, da bi zbog toga sebi oduzeo život. “Aleksin zakon” još nije usvojen, a porodica dečaka koji je zbog vršnjačkog nasilja presudio sebi, sigurno nikada neće moći da se oporavi od ove strašne tragedije. Pa ipak, Aleksini roditelji smogli su snage da se godinama bore za usvajanje zakona koji bi pomogao u suzbijanju vršnjačkog nasilja.– Mi ne znamo koje dete je od kakvog materijala satkano, ne znamo granice senzibiliteta svakog deteta pojedinačno, ne znamo kako će koje dete da doživi stvari. Neka deca su naučena, kroz poruke koje su dobijala u detinjstvu, da umeju da se odbrane, da stanu iza sebe i da na nepravdu odgovore na adekvatan način. Ali, mnoga deca to ne znaju i često kada neko dete pokuša da se odbrani ili izrazi naiđe na stativu baš u porodici, te se od njega ne može očekivati da će se u spoljnom svetu zauzeti za sebe – objašnjava Šekularac.

Ona dodaje da je najlakše definisati i primetiti fizičko nasilje, a ono što se ne primećuje je psihičko, emotivno, socijalno nasilje (ignorisanje), ali i internet, sajber nasilje koje je kažnjivo zakonom.

– U Zakonu o sistemu vaspitanja i obrazovanja jasno je definisan član o tome, i svaka ustanova obrazovnog tipa ima svoj pravilnik o odgovornosti, vaspitno-disciplinskoj, odnosno materijalnoj odgovornosti učenika gde su opisane lakše i teže povrede učeničkih obaveza. Postoji protokol koji je usvojen na nivou države o diskriminaciji, zlostavljanju, zanemarivanju i svakoj vrsti maltretiranja učenika. U okviru toga postoji zakonski akt koji svaka škola ima – objašnjava Šekularac.

Kada se postupa u skladu sa zakonskom regulativom moguće je, kaže, sprečiti posledice u većini slučajeva, ako se postupa prema navedenim pravilima. Ali, tek uz uključivanje pojačanog vaspitnog rada sa decom koja su sklona vršnjačkom nasilju ovaj društveni problem bi se mogao svesti na najmanju moguću meru.

– Naš zakon navodi da do 14. godine deca ne odgovaraju krivično, zapravo roditelji snose odgovornost, a to se najčešće svodi na plaćanje neke kazne. Sada se postavlja pitanje koliko je to delotvoran metod, budući da deca još nemaju razvijenu svest o materijalnim vrednostima – kaže Šekularac.

Ona, takođe, komentariše i ponašanje dece koja su “pritajeni” saučesnici nasilja nad vršnjacima.

Internet je mnogo puta do sada bio preplavljen snimcima zlostavljanja, a pitanja koja se nameću svakom ko iole savesti ima jeste – ko to stoji iza kamere i zašto?

– Deca koja snimaju nasilje svojim mobilnim telefonima, umesto da upute prekor ili izraze negodovanje, prećutni su saučesnici. Trebalo bi da se zapitamo šta nije u redu sa ovim društvom. Nedostatak empatije i egocentričnost su i te kako zabrinjavajući – kategorična je Šekularac.

Ona smatra da bi najpre trebalo ispitati iz kakvog porodičnog okruženja dolaze deca koja su sklona vršnjačkom nasilju.

– Ta porodična dinamika je ozbiljno disfunkcionalna, i iako spolja možda i može delovati prihvatljivo, unutra je ozbiljna trulež – zaključuje pedagog.

#deca, #nasilje

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.