Vodenice čuvari tradicije i izvor egzistencije

Povodom najnovijih pitanja povratnika iz inostranstva u šta da ulažu svoj novac, kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić, posle konsultacija sa profesorkom dr Nadom Vidić i pesnikom Ljubivojem Ršumovićem, članovima Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, poručuju da pokretanje vodeničarskog posla može da bude isplativ posao.

Vodenice – potočare jesu viševekovni simbol Srbije i vršnjakinje Nemanjićke države. I danase se mnogi vraćaju tim tradicionalnim mlinovima na vodi, u kojima se prerađuje žito i proizvodi integralno brašno posebnog, jedinstvenog kvaliteta. Prema podacima o popisu zemljišta iz 1867. godine, kod nas je bilo 7.125 vodenica. Prema navodima Društva vodeničara Srbije, 1948/49 godine u Srbiji je bilo nešto više od 7.500 vodenica. Danas ne postoje zvanični podaci o broju vodenica – potočara u Srbiji, a procene se kreću od 700 do blizu 1.000.

Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava da je obnova i stavljanje u funkciju starih vodenica u Srbiji višestruko koristan projekat:

„Vodenice – potočare kao osoben deo materijalne kulture Srbije, pored egzistencijalnog, imaju i istorijski i socijalno-društveni značaj, jer su se u njima meštani vekovima okupljali radi donošenja važnih životnih odluka. Danas vodenice – potočare mogu da imaju i značajnu ekonomsku dimenziju u okviru seoskog turizma, kojim se u Srbiji bavi oko 1.000 poljoprivrednih gazdinstava. Posebno su poželjne za meljavu žitarica jer ne zagađuju okolinu i ne troše električnu energiju. Valja ih obnavljati tamo gde su bile odvajkada. Vodenice su geostrateški veoma značajne zbog mogućnosti proizvodnje brašna i u vanrednim okolnostima i kriznim situacijama. Zato apelujem na sve lokalne samouprave da pomognu zainteresovanim domaćinima, posebno onima koji su udruženi, u obnavljanju i funkcionalnom aktiviranju vodenica.“

I slavni srpski pesnik Ljubivoje Ršumović, član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, pozdravlja i pridružuje se ideji da se revitalizuju vodenice – potočare u selima gde postoji slobodna tekuća voda: „Za razliku od mini hidrocentrala – potočare ničim ne ometaju ekološku funkciju vodotoka, a korisne su za kvalitetnu proizvodnju kukuruznog i brašna od drugih žitarica, pre svega, za turističku ponudu! Potočara je autentična građevina, koja i u rečima, nazivima delova, čuva našu tradiciju: JAZ, iskop za odvojen dovod vode, LAKOMICE, drveno korito preko stenovitog tla, BADANj, koji prihvata vodu, CIPUN – na dnu badnja, koji formira mlaz vode koji pada na VITLO, koje okreće teški, kameni vodenički točak! UŠUR je deo mliva (svega samlevenog), koji ostaje vodeničaru, a RABOŠ je drvena sprava, čiji jedan deo dobija donosilac mliva, a drugi ostaje uz njegov džak!“

Profesorka dr Nada Vidić, specijalista za seoski turizam kaže da su vodenice građene od drveta ili kamena ili od oba pomenuta prirodna materijala, na potocima (potočare), na rekama (lađarice), a bilo je i onih pokretnih, koje su se mogle seliti. Snaga vode je morala biti izuzetna, a količina postojana. Ovi prizvodni pogoni se nalaze u predelima izvanredne prirodne lepote. Možda je to i jedan od motiva što postoji interes za njima i danas, a sve češće i za eko-proizvodnjom u njima. Vodenice nisu bile samo proizvodni pogoni, niti samo objekti folklorne arhitekture, već su imale i širi društveni značaj. U njima su se sastajali meštani sela i dogovarali se o tome šta i kako u budućnosti.

Postojeće vodenice, kod nas, mogli bismo svrstati u tri grupe: napuštene i zapuštene; delimično aktivirane u turističke svrhe i, na kraju, aktivirane, kao proizvodni pogoni – mlinovi na vodi, a i uključeni u turističku ponudu.

U knjizi Stanka Kostića „Priča o vodenici – od kola do turbine“ (2019), koji je u Galeriji SANU priredio izložbu fotografija o vodenicama „…čudesnim rukotvorinama samoukih neimara“, akademik Svetomir Arsić Basara zabeležio je i sledeće: „ U oskudnim godinama kada rano nestane hrana, a sazri prvi ječam da se umelje – to je bilo pravo slavlje za celo selo. Nestrpljivo se čeka da vodenica umelje prvo brašno da naše majke što pre umese „vruću, taze ječmenicu… Od vodeničarskog ujma (ušura) bila je zahvalna zarada. Zato su vlasnici vodenica uglavnom bili imućniji ljudi (vlastela, veleposednici, crkveni velikodostojnici), a u turska vremena age i begovi…“

Poznati istoričar umetnosti i slikar iz Beograda Milutin Dedić, koji je godinama s ljubavlju obilazio i slikao vodenice širom Srbije (u intervjuu za Politikin „Magazin“ krajem prošlog milenijuma) kaže da je vodenica „izdržala teret vekova“ i poručuje da je od svih ljudskih izuma vodenica „u tehničkom smislu krajnje jednostavna – i može da egzistira još hiljadu godina.“

Predsednik Društva vodeničara Srbije (registrovano 2010) Milan Pavlović, koji je na čelu tog Društva od osnivanja, i istovremeno (sa kumom Slavkom Jovanovićem) suvlasnik Kumove vodenice u Markovoj crkvi, opština Lajkovac, navodi da su vodenice apsolutno ekološke tvorevine, savršeni spoj prirode i čovekovog izuma, ljubavi i upornosti da se opstane. Društvo ima međunarodni karakter, jer među 72 člana, tri su iz Republike Srpske i Crne Gore. Pavlović kaže da su vodenice danas, nažalost, postale atrakcija. A one, pored proizvodnje originalnog kvalitetnog brašna od celog zrna žitarica, mogu da budu izazov za duži boravak turista za šta je potrebno u blizini vodenice izgraditi i vajate za turiste sa restoranom.

Među problemima budućih vodeničara navodi imovinsko pravne odnose kod onih vodenica čiji vlasnici odavno nisu među živima, a naslednici nisu zainteresovani da nastave taj posao. Očekuje da će država, poput one do 1990. godine u ime svoje vojske i naroda pomagati rekonstruisanje i rad vodenica zbog njihovog značaja u proizvodnji hrane – brašne i hleba u vanrednim okolnostima. Pavlović navodi da je na početku bitno da se izabere mala reka

ili potok koji ima vodu tokom cele godine. Neophodan je jaz, odnosno deo reke koji se skreće od rečnog korita da bi se napravila vodenica, pri čemu je bitno da se ostavi 10 procenata u rečnom koritu zbog održanja biološkog minimuma. Optimalna visina sa koje pada voda je 3-5 metara. Vodenica od oko 60 m2 najčešće ima tri kamena, a svaki kamen može da samelje 20 kg brašna na sat. To znači da tri kamena za deset sati rada mogu da samelju 600 kg brašna ili 18 tona mesečno. Specifičnost vodenica je da ne mogu da melju svakodnevno, a do zastoja dolazi u vreme suša, poplava i veoma niskih temperatura. Kvalitet brašna samlevenog u vodenicama potočarama izuzetno se razlikuje od industrijskog načina proizvodnje: zrno je integralno, celo zrno ulazi između dva kamena i bukvalno se očuvaju svi prirodni sastojci, ne odvaja se ljuska, ne vadi se klica. Brzina mlevenja se reguliše podizanjem i spuštanjem gornjeg kamena i dotokom vode i tako ne dolazi do „sagorevanja“ brašna. Proizvodnja brašna na tradicionalan način može da se odvija uz dve vrste kamena: trstenički kamen (pravi se u okolini Trstenika od više komada koji se zatim sklapaju) i tzv. kosovar iz okoline Peći koji je u jednom komadu. Iskustva vodeničara govore da je za proizvodnju brašna suptilne finoće bolji trstenički kamen.

Milan Pavlović ilustruje da stara vodenica od 60 m2 sa dva ili tri vitla (mesto gde se melje brašno) može da se kupi i kompletno renovira za 10.000-15.000 evra. Vraćanje uloženog novca se može očekivati u narednih 5-10 godina. Za rad vodenice potrebne su posebne dozvole i rešenja nadležnih organa. Vlasnik zgrade vodenice, koja je obično zapuštena, trebalo bi da je kompletno renovira (sredi temelje, zidove, krovnu konstrukciju i, pritom, da sačuva autentičnost izgleda) i da rekonstriuiše mehanizam mlevenja koji se sastoji od 42 dela. Osnovni delovi mehanizma mlevenja su: lakomice (žljebovi od drveta kroz kojih voda pod padom dolazi do vitlova odnosno vodeničkog kola – da bi se preko osovine pokrenuo kamen). Za svaki kamen – meljno mesto potrebna je po jedna lakomica. Lakomice su pola u vodi – pola na suvom i obično se izrađuju od dudovog drveta i belog bora. Od hrastovog drveta izrađuju se svi delovi vodenice koji imaju dodirnih tačaka sa kukuruzom i drugim žitaricama, kao i brašnom: koš (spremište gde se sipa kukuruz), kutlača (koja iz koša prima zrno), čeketalo (deo koji prenosi vibraciju sa kamena na kutlaču – ono nema fiksnu vezu, već vibracijom omogućava da zrno ispada između dva kamena. Svako meljno mesto ima po dva kamena i zrno se melje između ta dva kamena. Postoji fiksni vodenični – donji kamen koji se ne okreće (kad se Srbi podsmevaju kažu: „vredan je kao donji vodenični kamen“) i gornji koji melje okretanjem oko fiksnog kamena. I okoliši (graničnici) su izrađeni od hrasta i imaju funkciju da se samleveno brašno ne rastura levo i desno i usmere ga u mučnjak (drvena kutija – magacin za brašno gde ispada mleveno brašno). Kapacitet zavisi od prečnika kamena i količine vode.

Akademik Dragan Škorić ističe da bi trebalo obnoviti sve stare vodenice potočare u Srbiji u staviti ih u funkciju egzistencije stanovništva i bogatije turističke ponude: „Obećavam da će Akademijski odbor za selo SANU prvom zgodnom prilikom organizovati naučni skup o vodenicama – potočarama sa preporukama za efikasniji i kraći put za osposobljavanje i puštanje u rad novih vodenica – potočara.“

#čuvaritradicije, #krkobabić, #ministarstvo, #vodenice

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.