Vlada je rođen sa 880 grama i 116 dana je proveo u bolnici – herojska priča o borbi malog diva

Širom planete obeležava se Dan prevremeno rođene dece. Mnogi od njih na svet su došli sa svega nekoliko stotina grama. Takva je i priča Vladimira Adamova, koji je na rođenju imao 880 grama, a umesto toplih ruku majke, prvo su ga obgrlile sonde inkubatora.

Trudnoća Tamare Adamov od samog početka bila je komplikovana. Kada se, nakon četvrtog meseca, napokon opustila i počela da uživa u drugom stanju, u 25. nedelji pukao joj je vodenjak. Uprkos naporima lekara, Vlada se rodio tri meseca pre termina.

“Došao je na ovaj svet kao ekstremno nezrela beba, sa 880 grama i 34 centimetra, praktično nije imao ni teoretske šanse da samostalno diše, odmah je intubiran, stavljen na respirator i tu je krenula naša borba koja je trajala prvih nekoliko meseci”, priča Tamara Adamov.

Vladimir je iz Narodnog fronta premešten na Institut za neonatologiju, gde je proveo prvih 116 dana života. Tamara i njen suprug prvi put su ga u ruke uzeli tek dva meseca po rođenju.

“Kada sam otišla prvi put da ga vidim, to je prosto neverovatno, ne može ni da se opiše kako je izgledalo. Kada sam ja njega ugledala… Kada se kaže 34 centimetra, meni je to delovalo da je on veći, ali uživo kada skupi svoje nogice, on je bio nešto veći od šake. Neverovatno je bio mali i nikad u životu nisam videla tako malu bebu, niti sam mogla da zamislim da beba može biti tako mala i taj naš prvi susret je bio veoma emotivan”, dodaje Tamara.

Tim lekara, predvođen doktorkom Vesnom Marinković, nastavio je brigu o Vladi. Iako jedan od najtežih slučajeva na Institutu u tom trenutku, sve dijagnoze je pobedio, čak i tri sepse i operaciju kile.

“Sve se dobro završilo da tako kažem, Vladimir je veliki borac i to je jedan zaista slučaj koji baš onako pamtim. Ono što je jako jako važno u celoj stvari jeste poverenje koje su roditelji imali od samog početka u mene kao lekara, mislim da to predstavlja 90 odsto uspeha lečenja. Ako vi svoje dete date u nečije ruke, pri čemu je ta osoba odgovorna za lečenje tog deteta, mislim da je to mnogo, mnogo važno”, priča dr Vesna Marinković sa Instituta za neonatologiju.

Osim zdravstvenog osoblja, majkama prevremeno rođene dece najveću podršku daju i žene koje su već kroz to prošle. Okupljene u Udruženju “Mali div”, tu su da ih osnaže i pomognu im da prebrode teške trenutke u kojima su se našle.

“Najznačajnija je ta psihološka podrška i mi je pružamo permanentno i konstantno kroz našu Fejsbuk stranicu ‘Mali div’ jer smo pre svega kroz lično iskustvo uspeli da saznamo da se jedini razumemo. To je, slobodno bih mogla da kažem, druga kuća roditelja prevremeno rođene dece, gde oni dobijaju ne samo odgovore na pitanja koja će dobiti pre ili kasnije sistemski ili na neki drugi način, ali dobijaju utehu i razumevanje nas koji smo kroz to prošli ranije”, napominje Ana Anufrijev iz Udruženja roditelja prevremeno rođene dece “Mali div”.

“Najveću podršku sam imala od drugih mama, pošto sam ja ležala na odeljenju majki, tamo (na Institutu za neonatologiju, prim. aut.) su bile druge mame koje su se našle u toj situaciji pa smo mi nekako zajedno delile strahove, brige, zajedno se radovale svakom uspehu, zajedno plakale za svaki neuspeh i tako smo izgurale te dane”, dodaje Tamara Adamov.

Međutim, u samim porodilištima, gde se majke suočavaju sa prvim talasom straha i zebnje, uglavnom nema stručne osobe s kojom bi podelile svoju brigu. Nemaju čak ni osnovne informacije. Tamara je tek od supruga dan kasnije saznala šta se desilo sa Vladom.

“Bila je subota veče kada sam se probudila, pošto sam bila u opštoj anesteziji, rađen je carski rez, oko mene nije bilo nikoga, prolazile su sestre koje sam ja zaustavljala da pitam šta se desilo, da li je on živ, kakvo je stanje i nisam dobila nikakve informacije, sestre su mi rekle da one ne mogu da daju te informacije. Kada sam tražila lekara nisam mogla da ga dobijem zato što je u pitanju vikend i tu je samo dežurni lekar koji ima obaveza tako da meni niko nije mogao da da informaciju”, priča Tamara.

Najteže joj je, dodaje, bilo ležanje u sobi sa drugim porodiljama i bebama. 

“Ono što dobijamo kao povratnu informaciju roditelja koji se porađaju širom Srbije, jer se dnevno 10-11 beba u Srbiji rodi pre vremena, jeste nedostatak psihološke podrške u samim porodilištima ili možda čak razumevanja da se te žene onda kada se desi prevremeni porađaj sklone iz okruženja bebi frendlija, gde druge majke sede i borave pored svoje dece”, poručuje Ana Anufrijev.

Prema rečima lekara, događalo se da deca rođena sa većom kilažom ne uspeju da dobiju bitku za život, a da manja prežive. Primer za to je devojčica rođena sa svega 330 grama, koja je danas zdravo i veselo dete.

Zato je jedan od najtežih zadataka za lekare pronaći meru u načinu kojim se saopštavaju informacije – da roditeljima ne daju lažnu nadu da će sve biti u redu, ali i da ih ne preplaše.

“Kad završite Medicinski fakultet vas niko ne nauči kako da saopštite najgoru vest, ni smrtni ishod, a posebno kad govorimo o grupi prevremeno rođene dece koja vrlo često imaju i druge probleme,to zahteva jedan balans, u svakom slučaju ono što je važno i što sam naučila radeći dugo ovaj posao je da nikada ništa nije izgubljeno. Treba tim ljudima pružiti veliku podršku jer vreme pokazuje da ta deca budu dobro, a prolaze veoma teške, teške momente”, dodaje dr Vesna Marinković. 

Na Institutu za neonatologiju, gde se godišnje zbrine gotovo hiljadu malih divova, mame i tate uključeni su u brigu o svojoj deci.

“Implementiranje ovih metoda omogućuje da se stimuliše pravilan razvoj, da se eliminišu svi faktori koji bi mogli uticati na razvoj dotičnog deteta kako bismo omogućili ne samo optimalno preživljavanje već i najbolji mogući kvalitet života i što manje senzomotornih posledica kasnije”, navodi dr Milica Janković Stamevski, direktorka Instituta.

Prevremeno rođena deca u riziku su da tokom života imaju neki nedostatak ili da kasne za ostalom decom istog uzrasta.

“Čak i u školskom uzrastu neke sekvele prematuriteta mogu biti prisutne, poput nekih od poremećaja pažnje, hiperaktivnosti, teškoće u emocionalnom i socijalnom funkcionisanju, potreba za dodatnom pomoći u školi. Smatra se da prematuritet, i sve je više podataka u literaturi, čak i u vreme studija može imati neke zajedničke karakteristike. Stoga je prevremeno rođenje nešto o čemu uvek treba voditi računa i što zahteva praćenje i pažnju”, ističe dr Milica Janković Stamevski.

Baš zbog toga Tamaru i njenog supruga preterana briga nikada nije napustila. Čak i kada se Vlada malo zakašlje, reaguju dramatično, kaže.

“I kad smo došli kući stalno smo se pitali da li je nekom nešto promaklo, da nešto nismo videli. Ali eto, vreme je pokazalo da nikom ništa nije promaklo. Vlada je sada jedan zdrav dečak od dve godine koji se malo razlikuje od svojih vršnjaka. Osim što je sitniji, ne vidi se neka druga razlika. Prohodao je praktično skoro na vreme, počeo je sada i da brblja, tako da je dostigao sve ono što se očekuje od jednog dvogodišnjaka”, ističe Tamara kroz osmeh.

Svi roditelji su radosni kad dete izgovori prvu reč, napravi prvi korak i prvi put ih zagrli. Oni čiji su mališani došli na svet sa nekoliko stotina grama tada osete ne samo sreću nego i olakšanje. To je momenat o kom su mogli samo da sanjaju dok su njihove bebe u inkubatorima grlile i smirivale samo male heklane hobotnice.

#borba, #dete

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.