Nikson kod Tita pre pola veka: “Živela Hrvatska! Živela Jugoslavija!”

Kraj je septembra 1970. godine. Na beogradski aerodrom sleteo je američki predsednik Ričard Nikson. Dolazi u trodnevnu posetu tokom koje će obići Beograd, Zagreb i Kumrovec. Bio je prvi američki predsednik koji je posetio Jugoslaviju.

Direktor Instituta za noviju istoriju Mile Bjelajac podseća zašto je poseta Ričarda Niksona bila istorijska.

Kako kaže, ni veliki kumovi stvaranja Jugoslavija, poput Vudra Vilsona, nisu stigli da je posete.

“Neki bi možda izvratili posetu, kao Kenedi koji je primio Tita ali nije stigao da dođe, pa je ispalo da je Nikson bio taj”, dodaje Bjelajac.

Do posete dolazi u vreme previranja u međunarodnim odnosima. Do šestodnevnog rata između Egipta i Izraela došlo je 1967. Godinu dana kasnije snage Varšavskog pakta ušle su u Čehoslovačku, što je pokrenulo pitanja da li bi nešto slično moglo da se dogodi u Rumuniji ili Jugoslaviji.

Nikson je posle inauguracije 1969. sam poslao pismo Titu i izrazio želju da dođe u posetu.

Na američku inicijativu brzo je stigao potvrdan odgovor i želja da se poseta upriliči što je pre moguće. Međutim, Nikson je prvo posetio Rumuniju u leto 1969. godine.

Bila je to prva poseta istočnoevropskim zemljama od 1945. i Hladnog rata, signalizirajući značaj Rumunije u tom trenutku, kaže saradnik Instituta za evropske studije Milan Igrutinović.

“U tom trenutku Rumunija nije prekinula diplomatske odnose sa Izrealom tokom rata 1967. za razliku od Jugoslavije, i u tom smislu negde je bila bliža američkim pozicijama nego SFRJ”, kaže Igrutinović.

Jugoslavija kao mesto susretanja

Iako sa povremenim usponima i padovima, Jugoslavija kao deo Pokreta nesvrstanih, bila je za mnoge zemlje, pa i velike sile kao SAD, mesto susretanja, gde su se slale poruke članicama Pokreta, pa i čitavim regionima.

“Poznato je da su SAD tražile od nas posredovanje kod lationoameričkih država, u nekim stavovima prema Indokini, posebno oko Bliskog istoka. Izvesno je da su neformanim kanalom poruke slate i Moskvi i verovatno i obrnuto”, kaže Mile Bjelajac.

Da je poseta bila od velike važnosti pokazuje i to što je dva dana pre Niksonovog dolaska umro egipatski predsednik Naser, ali je Tito na sahranu kao ličnog izaslanika poslao Edvarda Kardelja.

Niksonov susret i rukovanje sa Beograđanima

Prva stanica Ričarda i Pet Nikson u oktobru pre pola veka bio je Beograd, gde su Nikson i Tito razgovarali u Belom dvoru i u SIV-u.

Priređen je kulturno-zabavni program, a Nikson je zasadio drvo u Parku mira.

Tito i Nikson vozili su se u otvorenom automobilu i mahali okupljenima.

Kolona vozila sa američkom delegacijom paralisala je saobraćaj kod Londona, Nikson je iznenada zaustavio automobil i rukovao se sa Beograđanima.

Međutim, i pored ovih scena, zapadni mediji su pisali da je doček bio umereno učtiv, bez direktnog prenosa na televiziji, pozdravnog govora, uz kratku ceremoniju dočeka.

Nikson pre Beograda posetio Šestu flotu 

Jugoslovenski ministar spoljnih poslova Mirko Tepavac tada je rekao da je “sve bilo relativno srdačno i vrlo dostojanstveno sa stepenom uzdržanosti koji je jugoslovenska javnost morala da ima prema šefu supersile sa čijim se spoljnopolitičkim potezima SFRJ u mnogo čemu ne slaže”.

I ne samo zato. Pre Beograda, Nikson je bio u Italiji, gde je posetio američku Šestu flotu.

“Za Jugoslaviju je bio problem poseta američkoj vojnoj sili na Mediteranu, a odmah potom Jugoslaviji. Želela je da malčice obori značaj te posete, kako SSSR ne bi pomislio da se Jugoslavija vojno približava SAD. Zato u Beogradu nije bilo tako velikog dočeka ni ceremonije na aerodromu, poseta je bila državna, ali pre svega radna. Više ljudi je bilo u Zagrebu, I zagrebačka televizija je više pažnje posvetila nego televizija Beograd”, kaže Igrutinović.

Najveće interesovanje za posetu Zagrebu

Danas možda najveće interesovanje postoji upravo za posetu Zagrebu, kao drugom najvećem gradu u Jugoslaviji. Niksonov potez iznenadio je jugoslovenske zvaničnike.

Tada se Jakov Blažević, predsednik Sabora SR Hrvatske Niksonu zahvalio na poseti, a Nikson mu je uzvratio rečima da je poseta Hrvatskoj presedan, jer američki predsednik tokom zvaničnih poseta obično stigne da poseti samo prestonicu.

Zabeleženo je i da je Nikson u Zagrebu rekao da “duh Zagreba, duh Hrvatske, nikada nije uništen i nikada nije porobljen”, “da će Hrvatska uvek živeti” i na kraju, uzviknuo na srpskohrvatskom: “Živela Hrvatska! Živela Jugoslavija!”

Da li je Nikson podržao hrvatske nacionaliste

Još tada je to izazvalo revolt kod nekih političara u Jugoslaviji i pokrenulo pitanje da li je Nikson podržao nacionaliste u hrvatskom rukovodstvu. 

Milan Igrutinović kaže da se iz dokumenata koji su danas dostupni vidi da je u Hrvatskoj percepcija bila heterogena, bez pridavanja preteranog značaja tim rečima, jer je rekao i: “Živela Jugoslavija!”

“To nije mnogo ljudi shvatilo kao podršku hrvatskim nacionalistima, posebno ne onima koji će biti uvod u eksploziju Maspoka, tu treba biti oprezan u odnosu na savremena čitanja i naknadna čitanja. Američki dokumenti ne pokazuju nameru ni Niksona ni Kisindžera da unutrašnje pitanje Jugoslavije remeti. Kada je 1971. Tito išao u uzvratnu posetu, u Los Anđelesu je rekao Viva Amerika. U Los Anđelesu se rodio Nikson”, kaže Igrutinović.

Mitja Ribičič, tadašnji predsednik Saveznog izvršnog veća, posle Niksonove posete je rekao da Amerikanci očigledno dobro poznaju unutrašnje odnose u JugoslavIji, ali “da od Niksonovih reči ne treba praviti neke velike zaključke ili intrige”.

Jugoslovenski ambasador u Vašingtonu Bogdan Crnobrnja verovao je međutim, da “Amerikanci u vidu imaju dve opcije. Prva je jedinstvena Jugoslavija, a druga da se, ako dođe do dezintegracije, aktivira rezervna opcija”.

Pritisak najjače hrvatske emigranstke organizacije

Mile Bjelajac kaže da je Nikson pre posete bio pod pritiskom hrvatskog vijeća, najjače emigranstke organizacije, koja ga je podsetila da su hrvatskim glasovima republikanci uvek dobijali.

“Mislili su da nije vreme da Nikson odaje priznanje beogradskom režimu, komunističkom režimu, koji je proganjao Hrvate. On je možda učinio jedan mali ustupak tom delu američke javnosti, jedan gest prema javnosti unutar Hrvatske. Teško da bi to bila njegova podrška hrvatskom pokretu. Kad se čitaju stručne američke analize iz tog vremena, za njih je to bilo nešto negativno, jer im Jugoslavija treba kao stabilna”, navodi Bjelajac.

Dodaje i da je Nikson ponovo bio izložen “hrvatskoj emigrantskoj zlovolji” pred dolazak Tita u uzvratnu posetu SAD.

U Kumrovcu su se Nikson i Tito kratko zadržali. Postoje mišljenja da je time hteo da ublaži iznenađenje zbog posete Zagrebu.

Uz to, bio je zgodan za posetu pošto je blizu glavnog grada Hrvatske. Tada se prepričavala i šala da je Nikson išao da popiše imovinu predsedniku siromašne zemlje koja traži kredite.

Dogovor o ekonomskoj saradnji, otvaranje za strani kapital

okom posete pričalo se o ekonomiji. Dogovoreno je da se saradnja proširi. Bio je to znak ohrabrenja Jugoslaviji da krene putem daljeg otvaranja zemlje za strani kapital. Ipak, uglavnom se razgovaralo o Bliskom istoku, jugoistočnoj Aziji, Africi.

Nikson je iz Beograda otišao 2. oktobra 1970. Tito je posetu uzvratio godinu dana kasnije.

I o njoj se mnogo govorilo, a političke i ekonomske posledice oba događaja često zaseni netačan detalj o tome kako je Tito zapalio tompus u Beloj kući, a da Nikson nije smeo ništa da mu kaže.

Mile Bjelajac kaže da su to manifestacije koje šalju višestrane poruke”.

“Prvo poruke da jedan samostalni put čak i socijalistički, može da bude prihvatljiv zapadnom svetu u slučaju konfrontacija. Poruka Moskvi da zapad stoji iza integriteta Jugoslavije i očuvanja modela koji je možda za taj svet jeretički”, dodaje Bjelajac.

Podrška na nivou MMF-a i Svetske banke

U ekonomskom smislu dolazi do pune komercijalizaije, američki federalni fondovi su otvoreni za Jugoslaviju koja to koristi. Dolazi do podrške na nivou MMF-a i Svetske banke.

“Pa ti paketi osamdesetih, neko smatra da je to dug, neko da je pomoć, ali Amerika je značajno uticala na MMF da odobri te pakete. Postoji 50 godina kasnije paralela. Ponovo imamo američki fond koji dolazi u Beograd kao nekada OPIC. Današnji fond je naslednik te institucije”, kaže Milan Igrutinović.

Posle Niksona Jugoslavija je videla još dvojicu američkih predsednika, prvo Džeralda Forda, a potom i Džimija Kartera, koji je u zemlju došao posle Titove smrti.

Do kraja osamdesetih, Jugoslavija više nije bila primer alternativnog komunizma, a američki predsednici se više nisu obreli u Beogradu.

Zagreb je 2008. posetio Džordž Buš mlađi.

#jugoslavija, #nikson, #tito

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.