Ljubav u doba korone

Jedno vreme, pre verovatno desetak godina, bilo je jako popularno ovo Markesovo pismo

“Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…Bože moj kad bih imao jedan komadić života…

Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…”

Ne znam da li biste ga primetili u gomili viber-insta-fb materijala tipa voz, najbolji prijatelj, pošalji ovo na još deset adresa i slično. U tom pismu mnogo je lajtmotiva jednog načina razmišljanja koje nam je novonastala situacija vratila, ili po prvi put donela. Primećujem da se život sveo na jednostavne koordinate. Osiromašene dimenzije ostavljaju nam ukus onog suštinskog na smiraju dana. San nam više nije isti. Hteli ne hteli, nekakav doživljaj finaliteta, konačnosti, svođenja računa, uvlači nam se pod kožu. Ponekad ga, bojažljivo i stidljivo, i izvučemo na površinu, pa izgovorimo te neke misli, markesovskog tipa. Zanimljivo je da mi je čovek, koji je pisao “Ljubav u doba kolere”, najpre pao na pamet kao autor ovog oproštajnog pisma.

I kao što se Markes baš nije opraštao od života, ne bih ni ja. Naprotiv, ja bih da ga slavim. I to u svoj šarolikosti onoga što mi je poslednjih dana pokazao. Pa evo:

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, volela bih sebe kao da sam najbolja osoba na svetu. Ni trenutak ne bih proćerdala misleći o svojim nesavršenostima, štelujući se prema ukusu ili očekivanjima drugih ljudi. Ne bih bila nesrećna što nisam ovo ili ono, već bih živela svaki trenutak u potpunom dosluhu sa sobom. Na isti način prihvatala bih tuđe nesavršenosti, znajući da nema te različitosti koja se u dobroj volji i ljubavi ne da pomiriti. Zavist bih prognala iz pogleda, iz srca i sa ulica, ne samo u vreme policijskog časa. Slikala bih dečijim osmesima i radovala se tuđem uspehu bez straha da ću se zbog toga uniziti. Ovo je načelna, ali neophodna popravka kako bi se dalje moglo razgovarati. Nikakve etikete ne prihvatam, i to je jedini jezik koji na svetu razumem.

Ne bih pustila da prođe ni jedan dan da ne dam sve od sebe. U svim svojim ulogama. Na takav način dorasla bih tome da budem dostojna sreće. U ovim danima naša predstava o sreći se promenila, zar ne? Ako nas nije ophrvao životinjski sebičluk (primetili ste ljude u redovima, na kasama, u saobraćaju, kako ih poražava lično nestrpljenje ili ne-trpljenje), nemamo više želju za nekakvim sadržajem, spektaklom, provodom, kako bismo bili srećni. Taj teror sreće koji smo sami sebi nametali je iščezao. U situaciji kada postoji egzistencija kao poriv za preživljavanjem, vrednosti se kristališu. Nismo nesrećni što nemamo gomilu delikatesa na koje su se naša razmažena nepca naštelovala, u svakom smislu. Zadovoljava nas mnogo više kafa koju ispijemo sa komšinicom, svaka na svojoj terasi, dok se gledamo kroz prepreke redova veša koji se suši. Ne bih više pustila da prođe i jedan dan a da ne pomislim na jednostavnost koju smo, u besomučnoj poteri za šarenim sadržajima, prognali.

Naučila sam da čitav svet želi da živi pod oreolom važnosti. Da je moć, položaj, uticaj laž koja izobličava ljude i osuđuje ih na njihove lične praznine. I tu nema nazad, to je doživotna robija. U situaciji u kojoj vam je ego takav da su vam potrebni drugi ljudi da afirmišu vaše silne uspehe, kolera i korona donose pustoš. A u opustošenom vlastitom dvorištu  lako se useljava strah. Parališe vas panika. Niste sposobni za ljubaznost, solidarnost, za drugog čoveka i tuđe dvorište. Neukroćeni ego je najrasprostranjenija i najzlokobnija bolest, koja svedoči o dubinskoj samodestruktivnosti. A ako obratite pažnju, osetićete da u svakom dvorištu počinje da miriše isto proleće. Nikako nećete primetiti da na beogradskom sajmu, zaboga, nema tople vode. Zato, gledajte odozgo samo one kojima pomažete da se usprave.

Misli su mi odlutale i shvatila sam da sam, zapravo, želela da pišem o psima lutalicama. Razmišljala sam kako li izgleda život na ulicama grada, gde nema ljudi od 13h do 5 sledećeg dana. Kontam da možda psi lutalice slave ove dane i prave žurke u svom maniru, radujući se odsustvu buke, automobile i bahatih ljudi. Pitam se prija li im svet bez nas. Ako je tako, onda smo, zaista, mnogo toga upropastili jer nas priroda ne čuje i slavi naše odsustvo. Naš nas je antropocentrizam ogordio. Ljudi su skloni da zavide drugome na lepoti, bogatstvu, moći, uticaju, uspehu, ali nikada čovek drugome ne zavidi na mudrosti. To je jedan vašar taštine, kako j pisao Tekeri.

Primećujete li da u doba korone najmirnije žive mudri? Na izvoru duhovnosti nemir je u vama. I slažem se, ne treba zavideti ni mudrima ni psima lutalicama, ni Markesovim ljubavnicima u doba kolere. Da imam još jedan komadić života, ljubavlju bih disala da se približim jednostavnosti, koju oni žive. I slavila bih maslačke. Eto, zato što su divni, žuti i nekako odvažni. To znaju neki ljudi. A za cvet sam, dovoljno je što je tu.

Autor Katarina Majstorović

#Katarina Majstorović, #korona, #ljubav

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.