Klikni ovde, klikni tamo je modus operandi 21. veka.
Ponedeljak. Pandemija koronavirusa. Jutro.
Pustim televizor, nema signala, uključim kompjuter, nema interneta, urednica zove, šalji tekst što pre… Zovem famozni kol centar: poštovani korisnici došlo je do prekida signala…. za ovo kliknite ovde, za ono kliknite tamo, kliknite, kliknite… razgovori sa operaterom se snimaju… molimo sačekajte prvi slobodni operater će vam se javiti….. vreme čekanja je ograničeno… čekam, slušam reklamnu ponudu…..vreme za čekanje je isteklo. Onda čitavu akciju sa tipkanjem i čekanjem ponavljam još nekoliko puta, i shvatim da je prošlo sat vremena! Stavim tekst na fleš i nosim ga na posao.
Nije to ništa, kaže moja koleginica koja je rešenje za penziju čekala gotovu godinu dana. I ona je mesecima tipkala i strpljivo čekala da joj se neko javi. Niko se nikada nije javio.
Klikni ovde, klikni tamo je modus operandi 21. veka.
Sećam se kad mi je bankomat “pojeo” karticu. Procedura klikni ovde klikni tamo trajala je dve nedelje sve dok nisam peške otišla na određenu adresu i rešila problem za deset minuta.
Sećam se situacije kada se klijent u banci žalio na gužvu. Bankar mu je rekao da ne mora da čeka, već da može sve lepo da plaća preko interneta, na šta je on odgovorio da mu ne pada na pamet, da je to već jednom uradio, a onda je mesecima morao da dokazuje da je izvršio uplatu, jer je novac otišao na pogrešan račun.
Sve je napravljeno da svima bude lakše, ali je izgleda spoj digitalizacije i administracije doveo do apsurdnih situacija. Umesto da bude brže i lakše, ne tako retko je teže i sporije.
Bilo mi je žao moje doktorke u domu zdravlja koja je danima pokušavala preko interneta da mi zakaže pregled kod specijaliste, sve po sistemu klikni ovde, klikni tamo…. ali bezuspešno. Epizoda je završena odlaskom u privatnu ordinaciju.
Novo je vreme. Pravila su drugačija. Život se promenio. Moj komšija penzioner, sebe zove Danijel Blejk, po glavnom junaku istoimenog filma Kena Louča. Gospodin Blejk se našao u lavirnitu administracije u doba digitalizacije, i nakon dugotrajne golgote traženja posla preko biroa za zapošljavanje umro u toaletu poslodavca na dan kada mu je saopšteno da je dobio posao.
Biće mnogo lepo jednog dana kada sve bude funkcionisalo. Do tada utvrđujemo gradivo, tipkamo, čekamo na razgovor sa slobodnim operaterom, učimo se strpljenju…. Ne može se u isto vreme živeti u dve epohe.
Evo, upravo me je Gugl podsetio gde sam bila prošle godine na današnjni dan. Malo društvo na okupu povodom Svetog Jovana, bezbrižno. Mada, sećam se da je bilo nekih priča o koronavirusu koji još nije stigao do nas.
A Jutjub me obaveštava da pogledam novu epizodu na jednom naučnom kanalu koji pratim. Reč je najnovijim naučnim projektima na kojima rade u Silicijumskoj dolini u Americi. Genetski programi produžetka životnog veka, tretmani podmlađivanja kože… u toku su eksperimetni “in vivo” i to ne samo na dobrovoljcima, već i na samim naučnicima koji su to osmislili. Rezultati su zapanjujući. Prema njihovim očekivanjima, ako sve bude proteklo kako treba čovek će jednog dana živeti više stotina godina! A ljudi daleke budućnosti će moći da žive neograničeno, u stvari to će biti bića stvorena od svih podataka koji se sada šalju u klaud!
Sve to deluje zanimljivo jer smo i ovde i tamo, ali je na momente konfuzno i frustirirajuće. Nikada u prošlosti nije bilo dostupno ovoliko informacija, knjiga, filmova, emisija, predstava, predavanja…. virtuelnih obilaženja muzeja, gradova…i sve na klik.
Ne znam kuda vodi ovo digitalno izobilje, ali znam da ću i sledeći put posle pozivanja kol centra i dugog čekanja bez rezultata, verovatno izgubiti strpljenje.