Više od polovine srednjoškolki je bilo izloženo onlajn komentarima seksualne sadržine, a svaka deseta je doživela da neko objavi njene fotografije, koje je toj osobi privatno poslala, pokazalo je istraživanje o digitalnom nasilju u partnerskim vezama mladih koje je sproveo Autonomni ženski centar. Najčešća posledica takvog ponašanja su osećaj bespomoćnost i strah.
U istraživanju je učestvovalo 248 momaka i devojaka iz deset srednjih škola koje se nalaze u pet gradova i opština u Srbiji (Beograd, Pančevo, Novi Sad, Prijepolje i Paraćin).
Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra rekla je da uzorak nije reprezentativan i da to istraživanje treba da bude baza za dodatne studije.
Svaka deseta devojka doživela je da se na društvenim mrežama javno objavi intimna fotografija koja je poslata privatno određenoj osobi.
Kampanja “Mogu da neću – Ljubav nije nasilje”, kako kaže Pavlovićeva za RTS pokazala je da su najčešće posledice digitalnog nasilja kod devojaka su osećaj bespomoćnosti i straha.
“Stariji ili vršnjaci ne poštuju privatnost ili ne razumeju da je reč o maloletnim osobama. I u slučaju da nisu maloetne, bez njihove dozvole fotografije ne mogu da se objave javno. Pitanje je kako baratamo sadržajem koji stiže u naš inboks i da li mislimo o posledicama koje takvo ponašanje ostavlja na osobi čija fotografija se objavi javno bez njenog pristanka”, ukazuje Pavlovićeva.
Prema njenim rečima, istraživanje je pokazalo da postoji određena vrsta pritiska u partnerskim vezama da se takav sadržaj razmenjuje.
“Postoji pritisak da se veze odigravaju i u virtuelnom prostoru. Sve je veći prtisak da se učestvuje u ‘sekstingu’, sklanju fotografija. Kada to rade, čini mi se da mladi nisu svesni posledica”, dodaje Pavlovićeva.
Na nasilje uzvrati nasiljem – nemogućnost suočenja sa osećanjima
Navela je da su neki momci koji su doživeli različite vidove digitalnog nasilja, rekli su da ne pridaju tome veliku važnost.
“Sa jedne strane to se može čitati da muškarci na bolji način podnose digitalno nasilje, ali isto tako može da znači da su ga ‘normalizovali'”, ocenjuje Pavlovićeva.
Kako je istakla, češće su kao odgovor na pitanje šta bi radili u tim situacijama, isticali da bi na nasilje uzvratili nasiljem.
Pavlovićeva to vidi kao nerazumevanje situacije u kojoj se nalaze, da ne žele da iskažu svoja osećanja čak iako su se osetili uplašeno.
Razlika između brige i ljubomore
Na pitanje kako razdvojiti ljubomoru od ljubavi, Pavlovićeva napominje da se pokazalo da su mladi naučeni da ukoliko nema ljubomore nema ni ljubavi.
“Potrebno je da mladi nauče da razlikuju brigu od ljubomore”, kaže Pavlovićeva navodeći primer kada mladić pita devojku da li bezbedno stigla kući uveče.
Upozorava da ukoliko to postane konstantno zapitkivanje iz večeri u veče, to postaje znak za uzbunu i moguću najavu drastičnijih oblika nasilja – emotivne manipulacije , psihološke kontrole.
Društveni raskid sa favorizovanjem fizičkog izgleda
Pavlovićeva kaže da je u cilju prevencije digitalnog nasilja potrebno je da se u društvu promeni stav da se ženske osobe od malena gledaju kroz njihov fizički izgled i upućuje im se ta vrsta komentara.
Neke devojke pruže otpor ali se neke i priklone toj kulturi i počnu same da se bave najviše svojim fizičkim izgledom, dodaje Pavlovićeva.
To prema Pavlovićevoj, može da indukuje i porodično nasilje.
“Devojke postaju ranjive i meta za neke potenijalne situacije u budućnosti”, zaključuje Pavlovićeva.