Kodirana Srbija

Kod, kodeks, kodifikovanje. Razradimo li, dobijemo nešto kao ustaljeni hod, usklađenost sa pravilima, u standarde uvedeno i prema njima uređeno ponašanje, uređivanje, a onda i promišljanje, standardizovanje prakse. A kako do standarda, ako već nemaš parametar, orijentir, paradigmu? Zanimljivo je pitanje kako znamo da je nešto standard? Kad ga naslutimo ili zdušno usvojimo, po njemu bezupitno merimo. Odsecamo višak ili nadomešćujemo ili primišljamo manjak, dovršavamo započeto i krnjo, naša mašta se razigra spram celog kome teži. No kako znamo šta je lik spram koga to radimo? O ovom liku i obličju spram lika na kraju ću ponovo, kroz mirise, ukuse, vizuelne obrasce, tj. paradigme svega toga.

Gde je kod, tu je i šifra, mada kriptografija pravi jasnu razliku između ova dva pojma. Asocijacija na šifra u prvi mah mi je dijagnoza, zbog jedne interne pošalice, pa ne bude baš prijatno. No, nakon prvog utiska, šifra mi je simbol ljudske borbe da osvoji neosvojivo. To je suština napora jednog genijalnog uma opisanog u priči o Tjuringovoj mašini. Smeram na sudbinu Alana Tjuringa, koga lično proglašavam najboljim filozofom šifara. Genijalac koji je, mada standardno nesrećan, toliko jasno video glavnu enigmu iza silnih pokušaja da se nađe ključ Enigme (mašina za šifrovanje koju je koristila nemačka vojska): da li je mašina inteligentna i kakva je priroda veštačke inteligencije? Priča o Tjuringovoj mašini i sudbini ovog genija je ekranizovana (The Imitation Game, 2014.). Na momente intimna ispovest, koja među lajtmotivima ima i pitanje ravnoteže vanserijskog potencijala i ličnog zadovoljstva, ova priča suočava nas sa strahom koji definiše naše doba: kako ćemo razlikovati mašine od ljudi (ukoliko načelno imaju reakcije i odgovore koje nije moguće razlučiti)? Gde su granice postupanja spram mašine i koje su njene odgovornosti? Može li virtuelno postati realno, u kontekstu težnje za emotivnim ispunjenjem i ličnim zadovoljstvom?

Šifra provocira potrebu za tajnovitošću i skrivenim u našoj prirodi. I u tom smislu, enigmu lako povežemo sa ezoterijom. Banalno, baza ove potrebe je prosto abrovisanje. Vrlo često ćete pročitati da ta rekla-kazala manija ima jako uporište u ljudskoj prirodi i da joj je čak nasušni filter, katarzički mehanizam koji je lako dostupan. Sad, ova laka zabava ume da bude nehumano orijentisana banalnost, uperena protiv drugog bića. A sve što šteti drugom čoveku nije lahor i nije baš stvar zabave i nije pa šta. Sa tim se rano suočimo, ne prija nam da od drugih čujemo o sebi tek tako. I to jeste šteta, koju treba sprečiti. Abrovisanje se otrgne kontroli i nema dodira sa skrivenim. Transformiše komunikaciju vođenu jeftinom radoznalošću, koja nije ljubopitljiva već zlurada. I nema vela tajne, već su reči okrutni mačevi, koji više ne gledaju šta seku. Brana im nije dostojanstvo, ni drugog ni svoje lično. Jer u toj kaobejagi razmeni nema osnova koji stoji, drži pod kontrolom, plete oko tajne, već zluradi i poništava. Miriše na ego, na trač bez cilja. Uvela bih rado neku pedagogiju u ogovaranje. Ne dirajte dostojanstvo, bio bi prvi imperativ. Prvo svoje, jer drugačije je licemerno i nemoguće. Ne umem lepo i fino kao Ršum, ali suština je ovo:

„Oni što zluju

I nesrećuju

Što zamke snuju

Zavere kuju

Oni što Zubzazubuju

Okozaokoliše

Oni što sa đavolom

Trguju

Bahatuju

Uimezakonuju

Oni su mi nesimpatični.“

Dok ove misli rojim, pogled prelazi preko natpisa „Kod Brana“. Natpis koji sam sigurno x puta videla, periferno, kao na krajolik naviknuti vozač, sada čitam drugačije. To mi je sada nekakav KOD. Pomišljam na druge „kodove“ koji ovako, pretežno i najšire gledano, turistički i znatiželjom, kodiraju Srbiju. Prisećam se (redosled je nasumičan, nije mi u pozadini glad koja diktira da sve okruglo vidim kao tanjir):

Kod Đuke (Moja Luka)- od svega lepog po nešto

Kod Čiče-(inače kafana Zvezda u Jermenovcima)

Kod- Ciga- nešto slično, ali opet specifično

Kod Vita- (nekada) prepravke garderobe

Kod Milice – teretana

Kod Cara- stara gradska kafana

Kod Zage- pijačna institucija, sinonim za baku na pijaci, cveće, toplu reč, i još po nešto

Kod Šipete

Kod Čolaka

Kod Sava- knjižara po svom knjigoljupcu preimenovana …

I Eto nas, na neobičan način, na liku i obličju. Lik raznih hedonizama, paradigme ukusa, istančano mamljenje čula, društveni izazovi raznih praksi i usluga kako bi se primakli standardu. Seta me neka obuze. Ja bih paradigmu čoveka. Lik ljudskosti. Šta bi to sve značilo? Da li bi bio Hrist, Odisej, David, Pavle, Gandi, Sergej…? Kakvog ga imaginarnom vizuelnošću bojim i uskraćujem svom oku da vidi stvarno, suštinsko. Zaprečen je taj lik našim kalupom u koji ga stavlja način na koji je nepopravljivo baždarena naša percepcija. Pa kako onda obličje po tom zaprečenom liku da izborimo, zanemarivši sve druge izazove koje naša volja ima kako bi na putu tog truda opstala? Lakše nam je da ne budemo tu, da budemo kod Znaka pitanja, kod Promaje (što su prve beogradske kafane), pa, lokalno, kod Čolaka, kod Šipete, kod Đuke, kod Brana, kod Vita, kod Zage, da makar parče neke paradigme omirišemo, na putu ka onoj zaprečenoj ljudskosti. Volim da verujem da nam je, bez obzira na to što prečesto nismo tu, i što tako biramo, horizont delanja ipak određen paradigmom boljeg sebe.

„Problem modernog čoveka nije pokvarenost. Naprotiv, kad se uzme sve zajedno, a iz praktičnih razloga, on više voli da bude dobar. Samo što mrzi da se dosađuje. Dosada ga užasava, iako nema ništa konstruktivnije od dobre dnevne doze tajm-auta, smornih trenutaka, gnjavaža koje čoveka parališu, bilo da to doživljava u samoći ili u društvu…Kad smo pred televizorom ili pred nekim interaktivnim sajtom, kada pričamo mobilnim ili igramo plejstejšn, tada ne živimo. Daleko smo od mesta na kome smo. To možda nije smrt. Ali nije ni život. Bilo bi zanimljivo izračunati koliko vremena provodimo tako, daleko od trenutka u kome smo. Dalje od mesta na kome smo…Situacija je zamršena. Od Paskala naovamo, ništa se nije promenilo: čovek i dalje beži od svoje strepnje u zabavu. Samo što je zabava postala toliko sveprisutna da je zamenila Boga. Kako pobeći od zabave? Suočiti se sa strepnjom. Svet je nestvaran, osim kad je smoran.“ (Frederik Begbede)

Praštajte mi svi vi koje sam pomenula. Nije bilo u maniru zluradog zubzazubivanja, već u nameri ličnog orijentisanja spram bolje sebe i spram ličnog izbora da više budem tu.

#Katarina Majstorović, #kodirana srbija

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.