Od kada je u Službenom listu Demokratske Federativne Jugoslavije 1945. objavljena odluka, koju je potpisao predsednik Josip Broz, da se “Prvi maj proglašava državnim praznikom i da se u državnim nadleštvima, državnim i privatnim ustanovama i preduzećima neće raditi, a sve radnje moraju biti zatvorene”, Beograd će taj dan dočekivati umiven i iskićen cvećem i spreman za prvomajsku vojnu paradu. Na gradskim zdanjima bili su portreti utemeljivača “naučnog socijalizma” Marksa, Engelsa i Lenjina, kao i druga Tita. Gotovo na svakom koraku postavljene su mnogobrojne parole kojima je isticana odanost principima revolucije i socijalizma i proklamovanim idealima jugoslovenske socijalističke zajednice.
Godine su prolazile, ali je atmosfera uvek bila ista. Odavana je počast radnom čoveku i jugoslovenskoj armiji, čuvaru granica zemlje samoupravljača. Tako je bilo i Prvog maja 1964. godine. Od rane zore narod iz svih delova Beograda hrli da zauzme mesto duž Bulevara revolucije, Pionirskog parka i Ulice maršala Tita. Hiljade njih su tog jutra pristigle iz svih delova Jugoslavije vozovima, autobusima, kamionima, a poneki čak i traktorom… Oni srećnici koji su stanovali blizu trase kojom je je trebalo da prođe Prvomajska parada nosili su sa sobom stolice, hoklice… Bilo je i onih koji su nosili sanduke ili gajbe od piva ili vina. Nikom nije smetalo što će satima čekati da defile krene. Najvažnije je bilo zauzeti busiju u prvom redu…
Učesnici parade su se postrojavali kilometrima i kilometrima duž Bulevara. Čelo kolone se zaustavilo tamo negde između Vukovog spomenika i Pravnog fakulteta, da bi se sve uhodalo pod konac za preostalih stotinak metara, koliko je još preostalo do centralne tribine.
Ispred svih je komandant parade, narodni heroj, general-potpukovnik Petar Matić. Na belom konju. Laganim kasom prilazi centralnoj tribini ispred Savezne skupštine na kojoj su Tito i najviši članovi partijskog i državnog rukovodstva, istaknute ličnosti javnog i kulturnog života, predstavnici diplomatskog kora. Mrtva tišina. Čuje se samo poneki cvrkut dživdžana sa okolnog drveća i odsečan glas generala Matića:
– Druže maršale, dozvolite da defile jedinica Jugoslovenske narodne armije počne!
– Možete poćet – odgovara najvoljeniji vođa.
Nailazi četa stegonoša sa zastavama: partijskim, svih republika, ratnih i poratnih jedinica JNA. Za njima, marševskim paradnim korakom stupaju vojnici, čvrsto stisnutih vilica, kao izliveni okrenutih lica prema vrhovnom komandantu, iz svih rodova vojske, vojnih akademija, škola, rezervnog sastava. Ispred svakog ešalona oficir sa isukanom sabljom.
– Tito, partija, narod, armija! – prolama se ko iz jednog grla.
Poklič, pozdrav maršalu, zaglušuje buka nadolazećih tenkovskih gusenica, oklopnih vozila, grmljavina teškog naoružanja artiljerije – haubica i raketnih bacača. U tenkovskoj koloni je prvi put čuveni model T-55. Nebo nad Beogradom paraju avioni ratnog vazduhoplovstva. Među njima su novopristigli, najnoviji avioni “mig-21”.
Trotoari duž Bulevara i poprečnih ulica prepuni su naroda. Ljudi su se tiskali i na prozorima i terasama okolnih zgrada. Aplauzi prate pojavu svakog ešalona. Učesnici parade su obasipani cvećem.
A onda, veliki prvomajski ceremonijal dobija drugo lice: nailazi kolona sa ogromnim portretima partijskih i državnih rukovodilaca, državnim grbom, petokrakom, srpom i čekićem, velikim po nekoliko metara, i sa parolama u kojima je isticana simbolika da je radnik u socijalističkoj Jugoslaviji konačno pobedio i dobio svoje mesto u društvu koje on sam stvara, i koje mu pripada. Posle svih rodova vojske “radnici, seljaci i poštena inteligencija” defiluju pred “svojim rukovodstvom” koje im je mahalo sa tribina. Iz kolone odjekuje: “Drugarska se pesma ori, da nam živi, živi rad.”
Preduzeća, ustanove, gradovi, poljoprivredna dobra, folklorni ansambli, sportisti – učesnici u defileu trudili su se da se pokažu u najboljem svetlu, smišljali su originalne scenografije i koreografije, takmičili se ko će na kamionima koji su prolazili beogradskim ulicama, izvesti program lepše, duhovitije, atraktivnije.
Pekari su mesili hleb, frizeri su frizirali, gimnastičari izvodili vežbe na konju sa hvataljkama, balerine u svojim trikoima plesale piruete, fudbaleri u dresovima pimpali su loptu. Rudari, dimničari, vatrogasci, u svojim uniformama demonstrirali su ponešto iz njihovog posla.
Potom je prolazilo sve što je na točkovima: kombajni, traktori koji su vukli poljoprivredne, građevinske mašine. Išli su kamioni sa živim poljoprivrednim proizvodima, cvećem…Na nekima su pružni radnici montirali šine. Jedan je bio pun maketa knjiga sa ogromnom parolom “Knjige u narod”.
Na kraju defilea, pušteno je more šarenih balona koji su u tim godinama bili baš retkost, na opšte oduševljenje dece, koja su potrčala da ih se domognu i gubila od roditelja u toj sveopštoj gužvi. Takvi su bili prvi majevi današnje “kritične grupe”, najosetljivije na virus korona…
URANAK NA IZLETIŠTIMA
Zbog svog društvenog karaktera Prvi maj je postao, uz Dan republike i Novu godinu, omiljeni jugoslovenski praznik. Začeci prvomajskog uranka datiraju iz šezdesetih godina prošlog veka, a uglavnom su obeležavani raznim kulturnim manifestacijama. Veče pre palile su se logorske vatre oko kojih su se građani okupljali od ranih jutarnjih sati, uz povike: – “Živeo Prvi maj!” Vremenom, to se svelo na neobavezno druženje i roštiljanje. Gotovo svaki grad u Srbiji ima svoja tradicionalna prvomajska izletišta.
PRVE PROSLAVE U SRBIJI 1893. GODINE
Prva prvomajska proslava u Srbiji održana je 1893. u “Radničkoj kasini” u Makedonskoj ulici u Beogradu, koja je bila krcata ljudima. Zbog pretnje žandarmerije, učesnici su se brzo razišli, sem sedamnaestorice obućara, koji su se uputili ka Topčideru gde je pročitan pozdrav socijaliste Vase Pelagića “mladom srpskom proletarijatu”. I godinu dana kasnije Praznik rada obeležen je u kafani “Ruska kruna”, na uglu Dečanske i Nušićeve ulice u Beogradu, gde je danas zgrada “Lutrije Srbije”.
Ali, naredne 1895, masovno je proslavljen Prvi maj. Na beogradskim ulicama u povorci je bilo 6.000 učesnika, a na zboru u Topčideru oko 10.000. U Kragujevcu se okupilo 8.000, u Nišu 2.000, u Pirotu i Šapcu, 1.500… Prva proslava međunarodnog praznika rada na selu održana je 1895. u šumadijskoj Duboni, kod Mladenovca.