I posle 40 godina rada Sokle Lozanovski (65) živi svoj dečački san i privikava se na pomisao da će od septembra biti – penzioner
Svoj dečački san najstariji poštar u Beogradu, Sokle Lozanovski (65), ostvario je 1981. godine, kada je, u oktobru, prvi put obukao poštarsku uniformu, na rame stavio torbu punu pošiljaka i peške krenuo da obilazi svoje rejone. I posle četrdeset godina rada, za dostavljača “Post-ekspresa” komšije kažu da ide kao strela – uvek pravo i brzo, da završi svoj posao na vreme i da su zadovoljni svi oni koji čekaju pošiljke.
Još kao mali, najviše je voleo kada je u njihovo selo dolazio poštar, te bi se svi meštani okupili oko njega. Kasnije, kada je njegov zet došao u Beograd i postao poštar, činilo mu se kao da je ostvarenje njegovog dečačkog sna moguće.
Danas su rejoni podeljeni, kaže on, i dodaje da je sada lakše, jer su onda čekali prevoz, a sada, pošto je zaposlen u “Post-ekspresu”, imaju automobile.
– Takođe, ranije nije bilo toliko paketa kao danas. Kada je pre 18 godina “Pošta” uvela “Post-ekspress”, povećao se i obim posla. Korisnici šalju sve, od pisama do zimnice i domaće rakije, a u decembru i praznične poklone i raznorazne znake pažnje. Kada sam počinjao da radim, imali smo i po 200-300 telegrama dnevno, nekada i više, ali se to proredilo, jer se to sada obavlja porukama na mobilnim telefonima – priča Lozanovski.
Beogradski poštar sada već uveliko poznaje skoro svaku ulicu u gradu, a u njegov rejon spada zona Knez Mihailove ulice, kao i svih okolnih saobraćajnica.
– Ja sam “pešak”, a s obzirom na to da pokrivam sam centar grada, gde ima mnogo firmi i privatnih korisnika, svakodnevno obiđem od 70 do 80 adresa. Kada su praznici i kada ljudi šalju poklone, bude i više – kaže on.
Lozanovski se priseća lepih trenutaka koji su obeležili njegovu karijeru, a jedan od njih je vezan za izvesnu porodicu sa Topličinog venca.
– Lepota našeg posla je u tome što upoznajemo mnogo ljudi. Nekada bude i teških situacija, ali, srećom, moj radni vek je obeležilo više onih lepih. Porodici sa Topličinog venca sam na dan Božića nosio čestitke, te se ispostavilo da sam im bio prvi gost tog dana i oni su me zamolili da im budem položajnik. Bilo je to vreme kada Božić nije bio deo zvaničnog prazničnog kalendara, već običan radni dan – prepričava on, i dodaje da je i danas ostao u kontaktu sa tom porodicom.
Raznošenje pošiljaka u prvom talasu korone nije bilo nimalo lako za našeg sagovornika, kojeg je, kako kaže, hvatao osećaj nelagode od praznih ulica.
– Prirodno je bilo da su se ljudi plašili, sve je bilo nepoznato, i njima, ali i nama, pa je ponekad izazov bio da im pomognemo da prevaziđu neke strahove i odradimo svoj posao. Sećam se jedne starije žene koja se najviše plašila. Tražila je da joj bacim novac od penzije ispod vrata i da umesto nje potpišem priznanicu. Kazao sam joj da to ne može tako, a ona mi je odgovorila da se boji da otvori vrata. Objasnio sam joj da imam masku, kao i ona, i da ću se odmaknuti dok broji novac i potpisuje… Jedva smo uspeli! Srećemo se sada u prodavnici, pa me pozdravlja – prepričava Lozanovski.
Poštar je za 24sedam ispričao još jednu anegdotu u vreme vanrednog stanja.
– Sa neke televizije su me snimili u praznoj Knez Mihailovoj, nisam ni znao, pa su snimak pustili posle i na portale, a neki su komentarisali: “Evo, penzioneri šetaju ulicom”. Zar nisu videli na tom snimku da ja radim, da sam u uniformi i nosim punu torbu – kroz smeh se pita on.
Najstariji poštar u Beogradu kaže da svaki put kad se sretne sa ljudima kojima godinama unazad raznosi poštu razmene po koju reč, te da oni, govoreći o njemu uvek kažu samo ono najlepše.
– Pitaju me kad ću u penziju, pa kad čuju da se ona bliži, jer to će biti u septembru ove godine, kažu, i dalje pod utiskom ove situacije: “Nemojte, bićete zatvoreni u kući” – dodaje on.
Kada ode u penziju, Lozanovski će se, kaže, posvetiti svom petogodišnjem unuku, kao i radu u bašti koji je zavoleo još kao dete, uz majku.
– Naći će se nešto da radim, samo da me zdravlje služi – zaključuje Sokle Lozanovski.