Goni ga ljubav prema novinarstvu, Partizan mu je u srcu, a živi za pecanje: Priča o srpskom reporteru
Goni ga ljubav prema novinarstvu, Partizan mu je u srcu, a živi za pecanje: Priča o srpskom reporteru
18/11/2020
Autor:
Info Press
Izvor: 24 sedam
Foto: 24 sedam/privatna arhiva
Užičanin, novinar Vladimir Lojanica jedan je od najboljih srpskih reportera, nema radno vreme, ne voli da priča o sebi, ali živi za svoju priču.
Novinarstvo je krvav posao. Zahteva sve vaše vreme, snagu, pamet i život. Ne zna da li ste gladni, žedni, da li vam je hladno ili vruće, da li lete meci oko vas i da li majka ne sklapa oči, dok ste celu noć negde na terenu. Ne zna da li vam dete ima temperaturu… Ko se zarazi novinarskim virusom, ni kovid mu ne pada teško. On bude i prođe, a ovo ostaje doveka…
Fakat je da su mnogi zalutali u novinarske vode. Isto tako, fakat je i da ima i onih koji žive novinarstvo.
Ovo je priča o jednom, malo je reći, najboljem među nama. Težak je na rečima, ali zato…
Kada po ciči zimi na Pešteru ugledate čoveka kako gazi sneg do pasa, smrznut toliko da od struka ne oseća telo, kad na kakvom slavlju skače i trči da radi, kad umesto da legne u postelju na počinak, onako u pidžami, na brzinu navlači šta stigne na sebe i istrčava u mrak, znaćete ko je pitanju! Novinar, Užičanin Vladimir Lojanica, jedan od najboljih srpskih reportera, fele u novinarstvu koja polako nestaje, najveći partizanovac, pecaroš, najskrominiji čovek, koji neće da priča samo – o sebi!
A, gde god da mrdnete po Užicu, brdima i planinama okolo, svi hoće o njemu da pričaju. Ljudima je pomogao. Promenio im život.
A, za svoje reportaže, inače najteži novinarski žanr, dobio je onomad UNS-ovu godišnju nagradu „Laza Kostić“ za reportažu „Dorat Zvezdan branio štalu od komisije za rušenje“. Tu su i par nagrada sa Internacionalnog festivala reportaže i medija „Interfer“ i nagradu Medijskog foruma u Topoli „Dr Marko Mladenović“.
-Pusti nagrade – odvraća me on, dok ga ubeđujem da prozborimo po koju.
-Reportaža slovi za najzahtevniji novinarski žanr, ali kod mene je suprotno. Doživljavam je kao lakoradnu formu, mnogo se lakše „izborim“ sa reportažom, nego sa nekim izveštajem iz kulture, ekonomskom ili društvenom temom – kaže Vladimir za „24sedam“:
-Kako pišem reportaže – čudi se pitanju. Ćuti malo, pa nastavlja:
-Neka sude čitaoci. Mada ima i onih koji kažu da nisam loš. Nijedna moja reportaža ne bi bila ni upola dobra da nije fotoreportera Miloša Cvetkovića Cveleta ili Cvekle, čije majstorske fotografije često govore više od samog teksta. Ja sam neškolovan novinar. Da, nemam fakultet. Tajne novinarskog, odnosno reporterskog zanata, sticao sam od starijih kolega Zorana Šaponjića, Branka Pejovića i pokojnog Zorana Tmušića. Posle srednje škole, kad su se moji vršnjaci spremali za fakultet, ja sam bio iskren prema roditeljima:“Ako odem u Beograd, znate da knjige neću dohvatiti i da ću biti na stadionima i halama gde igra Partizan. Bolje da ne bacate pare“ – priča Lojanica i dodaje da mu je pisanje reportaže sto puta lakši deo posla od pronalaženja priče.
Samo da ne bude zabune, dobre reportaže su izuzetno teške, ali i retke, to su tekstovi u kojima su verno preneti neki događaji, nečiji životi, muka, sreća, nesreća, tren… To je tekst, koji kada ga pročitate, ostavi vas bez daha, krenu vam suze, razmišljate o rečima, tek isceđenim iz novinarske duše. Kao da ste sami bili tamo… Reporteri su među novinarima najređe ptice. Takav je i Lojanica.
Za reportažu kopam i rukama i nogama. Svaki razgovor sa poznanicima ili ljudima koje srećem završavam sa: „Ako znaš nekog zanimljivog čoveka, njegovu sudbinu, životnu priču, javi mi“. U mom fokusu uvek je čovek. Običan, mali, nevidljiv, negde tamo iz zapećka. Tamo su ga potisli mediokriteti, političari, izveštaji iz crne hronike, gologuze pevaljke i starlete. E, tom zaboravljenom čoveku je mesto u medijima. Hoću da se čuje za njegovu muku, životni problem, teški hleb koji zarađuje. Nisu moje priče vezane samo za nedaće pojedinaca, naravno, po ovim mojim brdima nalazim i vedre teme koje kroz lik čoveka pokušavam da predstavim – kazuje taj kolega i nastavlja: -Mnogo mi je lakše da sedem u kola i za dobru reportažu, makar i po ciči zimi, krenem put Zlatibora, Tare, Požege, Kosjerića, Prijepolja, svih mesta u široj okolini Užica, nego da se iz tople sobe bavim svakodnevnim temama i dnevnim izveštavanjem. Bezmalo 20 godina sam u ovom poslu, i stečena poznanstva za to vreme daju mi mogućnost da slobodno vreme provodim sa nekim poznatijim ljudima iz mnogih sfera. Uz dužno poštovanje prema njima, više mi prija društvo običnog seljaka. Onog mog Zlatiborca sa šajkačom i brkovima, koji vuče volove. Dosta mojih priča su sa socijalnom tematikom, a najveća satisfakcija mi je kada čujem da je posle objavljenog teksta njima stigla pomoć – priča Vladimir, a kad se dotaknusmo našeg posla, on krete:
-Nije lako nerazumnima objasniti koliko je novinarstvo težak posao. Ne u fizčkom smislu, nego koliko nerava oduzima. Stresno je biti novinar. Radno vreme za nas dopisnike ne postoji. Bilo da je podne, gluvo doba, nedelja, praznik, mi smo uvek u pripravnosti. Koliko samo puta sam uveče, dok sam se spremao za počinak, dobio dojavu da se tu i tu dogodilo nešto – ubistvo, teška, saobraćajka, iskakanje voza iz šina, poplava. Umesto u krevet sedaš u kola i pravac tamo. Jer, onlajn novinarstvo traži informaciju odmah – objašnjava on ono očigledno sebi i meni.
Nastavlja da kolege iz redakcije, bez želje da ih omalovažava, ne znaju šta je terenski rad.
-Nemaju predstavu kako je izveštavati sa hladnog Peštera, pešačiti kilometrima kroz sneg do kolena, hodati preko zaleđenog jezera, gaziti kroz poplavu, ući u bolničku sobu, bežati od šarplaninca, koji te juri kroz nedođiju, objasniti gnevnom seljaku da nisi poreznik ili opštinar, pre nego što te uz livadu stigne toljagom. Najteže od svega je slušati ispovest nekoga koje ostao bez svoga najmilijeg. Sve sam to doživljavao u karijeri. Par puta sam pisao tekstove sa pecanja jer se, dok sam ja plandovao uz vodu, dešavalo nešto bitno za novine. Jednom sam, sećam se, usred ručka na porodičnom veselju u Bajinoj Bašti, pisao tekst – navodi taj čovek.
-Ja bez Partizana ne mogu. Ranije, dok sam bio mlađi, išao sam na većinu utakmica mog voljenog kluba. Za sve te godine vernosti, mislim da su mi bubrezi dobro prebrojali svaki železnički prag barske pruge od Užica do Beograda. Zbog proklete korone, sada Partizan isključivo pratim preko TV. Fudbal, košarka, rukomet, bilo koji sport, bilo koje takmičenje, za mene je važno samo kad igra Partizan. Teška je noć posle poraza – ko ne razume koliko – neće ni razumeti jer nije ni probao tu ljubav. Ne ide dobro mom klubu zadnjih godina, ali, kao i većina Grobara, nisam navijač rezultata nego Partizana. Možda imam jednu, dve majice, koje nisu sa obeležjima tima iz Humske. Ako gde postoji četkica za zube sa grbom Partizana nabavio bih je. Sve ostalo imam – priča on u dahu.
Svako ko iole malo poznaje Lojanicu, zna da je srčani pecaroš.
-Zimi kada je dan kratak, a jezera oko Užica okovana ledom, je najteže za mene kao ribolovca jer na pecanje tada ne idem. Sedim i gledam ribolovački TV kanal i kad plovak potone rukom u prazno kontriram štap, zamišljajući da sam pored vode i da riba „uzima“. Ali zato proleće i leto… E, retko da prođe koja subota da nisam na vodi. Ako se i pogodi neka subota da me obaveze odvoje od vode, narednih sedam dana nisam svoj. Obično sam na jezeru Vrutci, kraj Užica, mada idem i na Zaovine na Tari, Uvačko jezero itd. Vrutci su za mene veće i lepše more od svih mora. Volim da skoknem na Vrutke i radnim danom, kada završim sa obavezama.
Pre desetak godina, Vladimir je na moru ležao na plaži i kao u vojsci brojao dane do povrtaka u svoje Užice.
Povikah najednom: „Ajoj, kad ću u Biosku“. To je, inače, selo u kome je ušće Vrutaka. Žena ispod susednog suncobrana, čuvši moju kukumavku, pitala je diskretno moju suprugu: „Šta mu je to Bioska?“. „Selo“, odgovori ona. „Zar više voli selo nego more“, nastavlja ona znatiželjna. „Ne, ne, on tu ide na pecanje“, stiglo joj je objašnjenje – prepričava kolega i dodaje:
-Letos sam komšijama ispred zgrade, dok sam žurio na pecanje, poželeo „bistro“. Ko ne zna, to je ribilovački pozdrav. Bledo su me pogledali, a ja tek onda svhatio da sam glavom na pecanju, a fizički još ispred zgrade – reče Vladimir i ućuta. Mora da radi. Kaže ide da juri reportažu.
I neka! Jer će i taj njegov tekst, možda, promeniti nekom život.
Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena * zvezdicom. Info Press zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare koji sadrže govor mržnje, uvrede i psovke, kao i komentare koji se ne odnose na vest, ne objavljujemo.
Spisak dosadašnjih komentara za članak "Goni ga ljubav prema novinarstvu, Partizan mu je u srcu, a živi za pecanje: Priča o srpskom reporteru". Podelite vaše mišljenje sa nama. Pošaljite komentar klikom na dugme - napišite komentar.
Izdajem radionicu za mehaničarske usluge sa 4 dizalice u užem centru grada. Izdajem radionicu za limarsko- farbarske usluge sa komorom u užem centru grada. Informacije možete dobiti na: 062/162 1111
Izdajem stan stan u kvalitetnoj novogradnji kog hotela Morava u Čačku. Stan je kompletno namešten, površine 35 m2. Informacije možete dobiti na: 064/ 148 03 77 064 /510 78 33
Za sve naše klijente odobravamo posebne mesečne popuste i akcije kao i stalne popuste za penzionere, lica sa troje i više dece kao i za nezaposlena lica, popust 28%.
U našim poslovnicama u Bavaria centar Preljina i Bavaria Team Čačak, Vašu registraciju mozete platiti na više mesečnih rata putem čekova gradjana, putem administrativne zabrane.
I dok gradonačelnica Užica Jelena Raković radivojević traži od Vlade Srbije I Minsitarstva za zaštitu Životne sredine da obustavi relaizaciju projekta proširenja tela deponije Dubokojer to ne žele gradjani Užica, na sednici Grdaskog… […]
Standardizacija romskog jezika najvažnija je za očuvanje kulture ovog naroda. Najčešće, u romskim zajednicama govori se romskim jezikom, a na Svetski dan romskog jezika važno je ukazati i zbog budućih generacija na značaj… […]
Užički centar za prava deteta u saradnji sa Pestaloci dečjom fondacijom iz Švajcarske od 2003. godine realizuje brojne projekte i aktivnosti sa decom u Srbiji. Program koji je svih ovih godina naročito važan… […]
Gitarski trio Balkanske žice (TRIO BALKAN STRINGS) izvodi originalnu i atraktivnu instrumentalnu muziku, koja je sinteza mnogih balkanskih elemenata (mediteranskih, makedonskih, grčkih, ciganskih, kao i primese klasične, džez, pop i sving muzike), kao… […]
Goni ga ljubav prema novinarstvu, Partizan mu je u srcu, a živi za pecanje: Priča o srpskom reporteru
18/11/2020
Autor:
Info Press
Izvor: 24 sedam
Foto: 24 sedam/privatna arhiva
Užičanin, novinar Vladimir Lojanica jedan je od najboljih srpskih reportera, nema radno vreme, ne voli da priča o sebi, ali živi za svoju priču.
Novinarstvo je krvav posao. Zahteva sve vaše vreme, snagu, pamet i život. Ne zna da li ste gladni, žedni, da li vam je hladno ili vruće, da li lete meci oko vas i da li majka ne sklapa oči, dok ste celu noć negde na terenu. Ne zna da li vam dete ima temperaturu… Ko se zarazi novinarskim virusom, ni kovid mu ne pada teško. On bude i prođe, a ovo ostaje doveka…
Fakat je da su mnogi zalutali u novinarske vode. Isto tako, fakat je i da ima i onih koji žive novinarstvo.
Ovo je priča o jednom, malo je reći, najboljem među nama. Težak je na rečima, ali zato…
Kada po ciči zimi na Pešteru ugledate čoveka kako gazi sneg do pasa, smrznut toliko da od struka ne oseća telo, kad na kakvom slavlju skače i trči da radi, kad umesto da legne u postelju na počinak, onako u pidžami, na brzinu navlači šta stigne na sebe i istrčava u mrak, znaćete ko je pitanju! Novinar, Užičanin Vladimir Lojanica, jedan od najboljih srpskih reportera, fele u novinarstvu koja polako nestaje, najveći partizanovac, pecaroš, najskrominiji čovek, koji neće da priča samo – o sebi!
A, gde god da mrdnete po Užicu, brdima i planinama okolo, svi hoće o njemu da pričaju. Ljudima je pomogao. Promenio im život.
A, za svoje reportaže, inače najteži novinarski žanr, dobio je onomad UNS-ovu godišnju nagradu „Laza Kostić“ za reportažu „Dorat Zvezdan branio štalu od komisije za rušenje“. Tu su i par nagrada sa Internacionalnog festivala reportaže i medija „Interfer“ i nagradu Medijskog foruma u Topoli „Dr Marko Mladenović“.
-Pusti nagrade – odvraća me on, dok ga ubeđujem da prozborimo po koju.
-Reportaža slovi za najzahtevniji novinarski žanr, ali kod mene je suprotno. Doživljavam je kao lakoradnu formu, mnogo se lakše „izborim“ sa reportažom, nego sa nekim izveštajem iz kulture, ekonomskom ili društvenom temom – kaže Vladimir za „24sedam“:
-Kako pišem reportaže – čudi se pitanju. Ćuti malo, pa nastavlja:
-Neka sude čitaoci. Mada ima i onih koji kažu da nisam loš. Nijedna moja reportaža ne bi bila ni upola dobra da nije fotoreportera Miloša Cvetkovića Cveleta ili Cvekle, čije majstorske fotografije često govore više od samog teksta. Ja sam neškolovan novinar. Da, nemam fakultet. Tajne novinarskog, odnosno reporterskog zanata, sticao sam od starijih kolega Zorana Šaponjića, Branka Pejovića i pokojnog Zorana Tmušića. Posle srednje škole, kad su se moji vršnjaci spremali za fakultet, ja sam bio iskren prema roditeljima:“Ako odem u Beograd, znate da knjige neću dohvatiti i da ću biti na stadionima i halama gde igra Partizan. Bolje da ne bacate pare“ – priča Lojanica i dodaje da mu je pisanje reportaže sto puta lakši deo posla od pronalaženja priče.
Samo da ne bude zabune, dobre reportaže su izuzetno teške, ali i retke, to su tekstovi u kojima su verno preneti neki događaji, nečiji životi, muka, sreća, nesreća, tren… To je tekst, koji kada ga pročitate, ostavi vas bez daha, krenu vam suze, razmišljate o rečima, tek isceđenim iz novinarske duše. Kao da ste sami bili tamo… Reporteri su među novinarima najređe ptice. Takav je i Lojanica.
Za reportažu kopam i rukama i nogama. Svaki razgovor sa poznanicima ili ljudima koje srećem završavam sa: „Ako znaš nekog zanimljivog čoveka, njegovu sudbinu, životnu priču, javi mi“. U mom fokusu uvek je čovek. Običan, mali, nevidljiv, negde tamo iz zapećka. Tamo su ga potisli mediokriteti, političari, izveštaji iz crne hronike, gologuze pevaljke i starlete. E, tom zaboravljenom čoveku je mesto u medijima. Hoću da se čuje za njegovu muku, životni problem, teški hleb koji zarađuje. Nisu moje priče vezane samo za nedaće pojedinaca, naravno, po ovim mojim brdima nalazim i vedre teme koje kroz lik čoveka pokušavam da predstavim – kazuje taj kolega i nastavlja: -Mnogo mi je lakše da sedem u kola i za dobru reportažu, makar i po ciči zimi, krenem put Zlatibora, Tare, Požege, Kosjerića, Prijepolja, svih mesta u široj okolini Užica, nego da se iz tople sobe bavim svakodnevnim temama i dnevnim izveštavanjem. Bezmalo 20 godina sam u ovom poslu, i stečena poznanstva za to vreme daju mi mogućnost da slobodno vreme provodim sa nekim poznatijim ljudima iz mnogih sfera. Uz dužno poštovanje prema njima, više mi prija društvo običnog seljaka. Onog mog Zlatiborca sa šajkačom i brkovima, koji vuče volove. Dosta mojih priča su sa socijalnom tematikom, a najveća satisfakcija mi je kada čujem da je posle objavljenog teksta njima stigla pomoć – priča Vladimir, a kad se dotaknusmo našeg posla, on krete:
-Nije lako nerazumnima objasniti koliko je novinarstvo težak posao. Ne u fizčkom smislu, nego koliko nerava oduzima. Stresno je biti novinar. Radno vreme za nas dopisnike ne postoji. Bilo da je podne, gluvo doba, nedelja, praznik, mi smo uvek u pripravnosti. Koliko samo puta sam uveče, dok sam se spremao za počinak, dobio dojavu da se tu i tu dogodilo nešto – ubistvo, teška, saobraćajka, iskakanje voza iz šina, poplava. Umesto u krevet sedaš u kola i pravac tamo. Jer, onlajn novinarstvo traži informaciju odmah – objašnjava on ono očigledno sebi i meni.
Nastavlja da kolege iz redakcije, bez želje da ih omalovažava, ne znaju šta je terenski rad.
-Nemaju predstavu kako je izveštavati sa hladnog Peštera, pešačiti kilometrima kroz sneg do kolena, hodati preko zaleđenog jezera, gaziti kroz poplavu, ući u bolničku sobu, bežati od šarplaninca, koji te juri kroz nedođiju, objasniti gnevnom seljaku da nisi poreznik ili opštinar, pre nego što te uz livadu stigne toljagom. Najteže od svega je slušati ispovest nekoga koje ostao bez svoga najmilijeg. Sve sam to doživljavao u karijeri. Par puta sam pisao tekstove sa pecanja jer se, dok sam ja plandovao uz vodu, dešavalo nešto bitno za novine. Jednom sam, sećam se, usred ručka na porodičnom veselju u Bajinoj Bašti, pisao tekst – navodi taj čovek.
-Ja bez Partizana ne mogu. Ranije, dok sam bio mlađi, išao sam na većinu utakmica mog voljenog kluba. Za sve te godine vernosti, mislim da su mi bubrezi dobro prebrojali svaki železnički prag barske pruge od Užica do Beograda. Zbog proklete korone, sada Partizan isključivo pratim preko TV. Fudbal, košarka, rukomet, bilo koji sport, bilo koje takmičenje, za mene je važno samo kad igra Partizan. Teška je noć posle poraza – ko ne razume koliko – neće ni razumeti jer nije ni probao tu ljubav. Ne ide dobro mom klubu zadnjih godina, ali, kao i većina Grobara, nisam navijač rezultata nego Partizana. Možda imam jednu, dve majice, koje nisu sa obeležjima tima iz Humske. Ako gde postoji četkica za zube sa grbom Partizana nabavio bih je. Sve ostalo imam – priča on u dahu.
Svako ko iole malo poznaje Lojanicu, zna da je srčani pecaroš.
-Zimi kada je dan kratak, a jezera oko Užica okovana ledom, je najteže za mene kao ribolovca jer na pecanje tada ne idem. Sedim i gledam ribolovački TV kanal i kad plovak potone rukom u prazno kontriram štap, zamišljajući da sam pored vode i da riba „uzima“. Ali zato proleće i leto… E, retko da prođe koja subota da nisam na vodi. Ako se i pogodi neka subota da me obaveze odvoje od vode, narednih sedam dana nisam svoj. Obično sam na jezeru Vrutci, kraj Užica, mada idem i na Zaovine na Tari, Uvačko jezero itd. Vrutci su za mene veće i lepše more od svih mora. Volim da skoknem na Vrutke i radnim danom, kada završim sa obavezama.
Pre desetak godina, Vladimir je na moru ležao na plaži i kao u vojsci brojao dane do povrtaka u svoje Užice.
Povikah najednom: „Ajoj, kad ću u Biosku“. To je, inače, selo u kome je ušće Vrutaka. Žena ispod susednog suncobrana, čuvši moju kukumavku, pitala je diskretno moju suprugu: „Šta mu je to Bioska?“. „Selo“, odgovori ona. „Zar više voli selo nego more“, nastavlja ona znatiželjna. „Ne, ne, on tu ide na pecanje“, stiglo joj je objašnjenje – prepričava kolega i dodaje:
-Letos sam komšijama ispred zgrade, dok sam žurio na pecanje, poželeo „bistro“. Ko ne zna, to je ribilovački pozdrav. Bledo su me pogledali, a ja tek onda svhatio da sam glavom na pecanju, a fizički još ispred zgrade – reče Vladimir i ućuta. Mora da radi. Kaže ide da juri reportažu.
I neka! Jer će i taj njegov tekst, možda, promeniti nekom život.
Napiši komentar
komentari
Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena * zvezdicom. Info Press zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare koji sadrže govor mržnje, uvrede i psovke, kao i komentare koji se ne odnose na vest, ne objavljujemo.
Spisak dosadašnjih komentara za članak "Goni ga ljubav prema novinarstvu, Partizan mu je u srcu, a živi za pecanje: Priča o srpskom reporteru". Podelite vaše mišljenje sa nama. Pošaljite komentar klikom na dugme - napišite komentar.
Izdajem radionicu za mehaničarske usluge sa 4 dizalice u užem centru grada. Izdajem radionicu za limarsko- farbarske usluge sa komorom u užem centru grada. Informacije možete dobiti na: 062/162 1111
Izdajem stan stan u kvalitetnoj novogradnji kog hotela Morava u Čačku. Stan je kompletno namešten, površine 35 m2. Informacije možete dobiti na: 064/ 148 03 77 064 /510 78 33
I dok gradonačelnica Užica Jelena Raković radivojević traži od Vlade Srbije I Minsitarstva za zaštitu Životne sredine da obustavi relaizaciju projekta proširenja tela deponije Dubokojer to ne žele gradjani Užica, na sednici Grdaskog… […]
Standardizacija romskog jezika najvažnija je za očuvanje kulture ovog naroda. Najčešće, u romskim zajednicama govori se romskim jezikom, a na Svetski dan romskog jezika važno je ukazati i zbog budućih generacija na značaj… […]
Ovaj web sajt koristi kolačiće kako bi izvršavao određene funkcionalnosti, te radi analize poseta i prilagođavanja sadržaja. Načini prikupljanja, obrade i upravljanja ličnim podacima, definisani su dokumentom Politika privatnosti.
Obavezni kolačići
Obavezni kolačići su oni koji omogućavaju neometan rad sajta. Drugačije se nazivaju i funkcionalnim kolačićima. Njihovim isključivanjem ispravan rad ovog sajta ne bi bio moguć, te se oni nalaze u ovoj kategoriji obaveznih.
Ukoliko isključite ove kolačiće, nećemo biti u mogućnosti da zapamtimo vaša podešavanja privatnosti i obaveštenje o kolačićima biće iznova učitano na svakoj stranici koju posetite.
Analitički i marketinški kolačići
Ovi kolačići nam omogućavaju da prikupimo podatke o načinima korišćenja sajta i dalje unapređujemo sajt, kako bismo mogli da pružimo korisne i kvalitetne informacije, te pozitivna i personalizovana korisnička iskustva.
Molimo vas odobrite obavezne kolačiće kako bismo mogli da upamtimo vaša podešavanja.