Čemu još medicina?

Toplotni titraj. Leto je, onako kako trenutno izgleda, magnovenje. Još uvek se mestimično probije neka zelena boja u viziru lahoraste i stidljive jutarnje svežine. Sve vapi za nekakvim vodenim zasićenjem, koje trenutno izgleda kao utopija.Pa zato- titraj, prava reč.
Naravno, aktuelnost i jačina potrebe za nekim dobrom menjaju utisak o značaju tog dobra, neki bi rekli „daju mu na ceni“. Trenutno, objektivno, a i inače, voda je blago, a situacija se bliži onoj u kojoj „žetoni vrednosti nemaju“. Na sličan način, subjektivno, a i inače, lično sam pod utiskom toga da je humanost jako potrebna, retka, pa i „skupa“.
Kao student filozofije, najpre sam se srela sa nametom pitanja „Čemu još filozofija?“. Mislim da je to bilo u vezi sa tekstomTeodora Adorna, koji nam je, kao vrlim brucošima tako dobro predstavio profesor Uvoda u filozofiju,šarmom koji imaju samo profe na Filozofskom, ne hajući za održanje motiva kod svojih studenata, nastavljača tog uzaludnog i preko potrebnog učenjaštva, zanata, umetnosti i veštine, što sve filozofija, uverila sam se, jeste.Ne treba previše naglašavati entuzijazam, osećaj za važnost koji te izmešta iz svakodnevice u svakom smislu, daje ti za pravo da se potpuno prepustiš poduhvatu koji je neizvestan, koji, vrlo verovatno, ni neće ugledati nijednu dimenziju egzistencije, sem one, toliko jake i pulsirajuće, u tvojoj glavi. Potankosti tog senzibiliteta nabrojah samo zato što mi je osećaj koji trenutno imam identičan, a tiče se jednog drugog, krajnje svakodnevnog, važnog i životnog pitanja. Slično mi je iskrsao u mislima, slično definisan: „Čemu još medicina?“. Ovo pitanje je surogat mog iskustva koje je, tematski, za polje medicine bilo vezano u poslednje vreme intenzivnije nego inače. Lični motiv nije presudan, pitanje jeste.
Iz gomile nejasnih, ali intenzivnih utisaka, pokušavam da izolujem uzrok, razlog, da ga artikulišem i tačno u metu pogodim. Moj otac počeo je iznenada da pokazuje segmente ponašanja koji odudaraju od uobičajenog. Zaboravnost, tromost, „prebacivanje“, lagano, kao znakovi starenja. Majka ubeđena da je početak demencije,valjda ukotvljena u takav strah povodom stila njegovog starenja koji je sebi uspela da predstavi. Usledio je niz postupaka, odluka, poseta lekarima i zdravstvenim institucijama. Dijagnostika, predlog mera, priprema, operacija, postoperativni tok, dolazak kući. Sve ovo začinjeno stilom razgovora kao iz Platonove pećine- nazireš siluete, nazireš kontekst, domišljaš smisao čije si tragove dobio iz par šturih informacija telefonom, u tačno određeno vreme.
Meni je najteže bilo nemušto pretakanje iz oka moga oca, koje sam znala da znači nije mi dobro, izvini, a ne znam šta mi je i šta ti tu možeš. I vera u to da je dobro i da je sreća da je to jak i stabilan čovek, koji će znati da ga volim u svim okolnostima, iako ne mogu da budem ni sa njim ni blizu njega. I njegov uzdah kada je, izašavši iz saniteta, rekao da je, Bogu hvala, ponovo kući. To se, nakon opuštanja, bojažljivog i opreznog, mic po mic, među svojima, pretvorilo u utiske teskobe, bazične egzistencijalne teskobe i njom pokrenutih preispitivanja, utiske različitog indeksa humanosti među ljudima kojima je on bio „posao“. I najjači utisak dobrote i profesionalnosti jednog mladog doktora, kome sam beskrajno zahvalna jer moj otac njemu nije bio samo posao, već i osoba. Moj matori kroz suze reče, saopštavajući mi svoje oduševljenje tim mladim čovekom, da je to, u stvari, najvažnije, to što je njegov otac, takođe lekar, uspeo da ga tako vaspita. I našalio se matori, reče- znaš, zove se isto kao ja.
Mnogo sam intenzivno osećala i mislila tih dana. Uzelo me skroz sve to. Pustila sam da me nešto, nadam se, nauči i da stane u meni. U etici postoji jasno formulisan problem posebnih odnosa. To je u bliskoj vezi sa jednakim tretmanom i nepristrasnošću, sa osobenošću, sa bazičnim projektom, odgovornošću za činjenje i nečinjenje, moralnim integritetom ličnosti. Svi ovi momenti učestvuju na značajan način u artikulisanju suštine jedne etičke teorije. Uprošćeno, ne može se od mene očekivati da u situaciji nepoželjnih okolnosti, kada mogu da spasem jednu osobu, ne izaberem da spasem svoje dete/roditelja/brata/supruga jer treba da imam identičan tretman prema svima, zahvaljujući načelu nepristrasnosti. Ili, u takvim situacijama, a to „takvim“ je predmet napora definisanja, načelo nepristrasnosti nije neprikosnoveno i nema prioritet, ne nosi težinu u odlučivanju. Ali, takođe je, među postavkama psihologije etike, osnov naglašeno na imaginaciji i empatiji. Pa to što neko nije moj otac, mene ne sprečava da znam, indirektno, napamet, primereno meri u kojoj sam tako nešto imala u svom iskustvu (iako ne mogu isto da osetim), kako izgleda i šta sve podrazumeva taj odnos. Da li me, uostalom, to što nisam otac zaista, opravdava za moja nerazumevanja, moja činjenja i nečinjenja?Drugo je pitanje u kakvom je odnosu ova logika u vezi sa poslom koji poznajemo pod širokim i nikada potpuno određenimpojmom „medicina“.
Najpre, da li je život (ikada) bez bilo kakvih ciljnih i normativnih implikacija? Može li, tako ogoljen, to biti ljudski život?Raspolaže li život nekakvim viškom u odnosu na „puki“ ili „goli“ život, i koja je uloga tog viška? Time se jako lepo i detaljno bavio Volter Benjamin, razlažući distinkciju puki život/ život, a lajtmotiv je čitave jedne oblasti interesovanja koja je tematizovana kao biopolitika, ili biomoć, kojom su, među mnogima, preokupirani Mišel Fuko i Hana Arent. Takav život treba da bude predmet tretmana politike, pa bi bilo jako poželjno da se odredimo prema tom elementu analize i „upotrebe“- kakav život?
Pitanje određenja života, u ovom elementarnom dualizmu, koji je površan koliko i pogrešan, ključno je povezano sa pitanjem integriteta ličnosti, i tako razmišljajući na tragu smo mnogih plodnih rasprava. Neki od najzvučnijih problema s tim u vezi tiču se vrednosti i osobenosti ljudske moralne egzistencije, problema dehumanizacije, osiromašenja i obesmišljavanja ljudskog, granica tog ljudskog, kao i granica tog obesmišljavanja.
Lociraću sada ovu gomilu promišljanja u jednu tačku, u jedno pitanje- šta to medicina radi i sa kakvim to čovekom radi?
Dehumanizovan čovek, sveden na par dimenzija, osiromašen, može jedino biti „zanimljiv“ nekoj birokratskoj, statističkoj analizi. „Koliko ubrusa potroši radnik za vreme radne nedelje, formata 5×8 radnih sati?“- bilo bi najkompleksnije pitanje tog tipa analize. Ali, i takvoj je statistici, ukoliko hoćemo da nam kaže ko su ti ljudi koji čine jedan DOBAR kolektiv, potrebna reforma: „Uopšte mi se činilo da je statistici potrebna reforma. Umesto što daje puke podatke o veličini, broju stanovnika, bogatstvu,industriji jedne države, iz kojih se njeno stanje ne može potpuno i sa sigurnošću utvrditi, ona bi trebalo da, polazeći od prirodnih osobina zemlje i njenih stanovnika, pokuša da opiše meru i vrstu njihovih snaga koje su aktivne, trpe i uživaju, a samo postepeno modifikacije koje odražavaju te snage delom povezivanja nacije među sobom, delom pomoću ustanova države.“ Humbolt ovde piše o delotvornoj državi, pa tako statistika treba da ima za cilj da doprinese nekom pomaku u pravcu približavanja idealu delotvorne države. Smatram da na mnogo direktniji način medicina treba da doprinese približavanju idealu zdravlja.
SZO definiše (Preambula Ustava SZO koji je donet na Međunarodnoj zdravstvenoj konferenciji juna 1946.) zdravlje kao „stanje potpunog fizičkog, duševnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti ili iznemoglosti (slabosti)“. U skladu sa tim, medicina bi bila nauka i umeće dijagnostikovanja i lečenja bolesti ili povreda i održavanja zdravlja, uključujući i lečenje lekovima, ishranom, vežbanjem i drugim nehirurškim sredstvima. Jasno je da tretman u medicini, u cilju postizanja ili poboljšanja zdravlja, ima za predmet celog čoveka. Takođe je jasno da u situaciji kada treba napraviti izbor između spasavanja golog života i nege, koja u kontekstu tog izbora postaje finesa, pitanje izbora postaje retoričko pitanje. Ali, kakve su okolnosti koje ovaj izbor definišu kao nužan i opravdan, i koliko su često zaista prisutne? Moj je utisak da medicinske procedure prečesto služe kao opravdanje za uvođenje ovog izbora kao nužnog i onda kada to nije. Zgodno je sakriti se iza njih. Analogne su statistici koja ne vidi i ne interpretira, naročito kada baratamo sa toliko osetljivim i često teško uhvatljivim fenomenom, kao što je zdravlje, i kada smo osuđeni da budemo u krivu, kada je u pitanju dijagnostika. Uvek na profesiju lekara gledam u svetlu časnih ljudi koji je predstavljaju. Da li smo smeli, nekakvim okolnostima, njima da oduzmemo pravo na humanost- ličnu, u smislu načina na koji oni tu odlučuju o prioritetima, i humanost u njihovim pacijentima? Najkomleksnije i najopštije i jeste to postavljanje okvira medicine mimo humanosti, radikalnim osiromašenjem, i svođenjem na „posao“ mimo umeća i ljudske veštine, mimo čoveka. I u tom svođenju, mi više nemamo medicinu, već proceduralnu medicinu. Zazvuče mi u perifernom sluhu reči jednog mog divnog prijatelja, lekara: „Kaća, prvo postojanje ljudskog bića, pa onda istina u medicini.“
Teške su ovo misli u jedan letnji dan. Jasno osećam da je ova moja dilema, tj. pre neki opšti utisak, samo segment konstatacije koja, nažalost, nije arhaična. Izrekla ju je Hana Arent: „Mržnja prema dobru zbog toga što je dobro jeste obeležje dvadesetog veka. TO je neprijatelj sa kojim ste suočeni.“
Otuda sam sigurna da nas nijedna procedura, nikakva „Hipokratova zakletva“ neće podsetiti na čast, niti nam obezbediti „dužno poštovanje“. Taj podsetnik i tu borbu vodimo svi aktivno, u meri u kojoj zaista jesmo ljudska bića, i u kojoj smo zaista dostojni dobra. Kada pred sobom vidite samo jednu dimenziju, goli život, za koju se borite, kada ste bez svojih najmilijih, tada jasno vidite vrlinu. Pošto je nema prečesto za taj nemušti pogled, ona je, i dalje, veoma na ceni.

Katarina Majstorović
dr filozofije- etičar

#medicina

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.