Građani Srbije još nisu ni dobili račun sa skupljom februarskom strujom, a već stižu zahtevi da se ona – duplira. Da li nam je struja “džabe“ i da li bi trebalo da poskupi za 40 odsto, ako se bude radilo prema upozorenjima Evropske unije, istražili smo na portalu 24sedam.
– Cena struje za domaćinstva u Srbiji mora porasti jer je daleko ispod proseka EU – istakao je nedavno direktor Sekretarijata Energetske zajednice Evrope Janez Kopač.
Ovo nije prvo upozorenje iz EU da je naša cena struje za domaćinstva premala i da mora da se “uskladi sa Evropom“. Predstavnici EU se u ovom slučaju pozivaju na ekonomiju, jer se “na račun netržišne cene za građane opterećuje cena kod industrije“, kao i na ekologiju, jer Srbija tu jeftinu struju proizvodi uglavnom spaljivanjem uglja, što daje velike emisije ugljen-dioksida, na šta se u Srbiji ne plaća ekološka taksa.
Profesor sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Ljubodrag Savić kaže za 24sedam da od velikog povećanja cene struje svakako nema ništa, ali i da smo mi već dugo vremena svesni toga da je ona jedna od najnižih u Evropi.
– Da cena mora da raste, nije sporno, ali drugi je par rukavica to što građani koji bi morali da je plate vide kako loše funkcioniše Elektroprivreda Srbije. Nije evropski ni da građani plaćaju neefikasno preduzeće. Kada EPS bude na nivou češkog ČEZ-a, koji je takođe državno preduzeće, ali mu treba upola manje radnika za istu proizvodnju struje, i cena može da bude kao u EU – ističe Savić.
Bezrezervno uzeti u obzir ovakvu ocenu bilo bi pogrešno, jer cena struje u Srbiji je samo nominalno niska. Sa najnovijim poskupljenjem, od februara je cena struje, kako je zaračunava EPS, 7,9 dinara, što je 6,7 evrocenti. Kada se to uporedi sa odgovarajućom cenom struje u Nemačkoj (14,3 evrocenta) ili prosekom 27 zemalja EU (12,69), to izgleda zaista jeftino.
Ali treba imati u vidu širu sliku, da u raznolikoj EU, cenu manju od 10 evrocenti imaju i Bugarska (8,3), Hrvatska (10) ali i jedna preskupa Danska (9,5). No, ni ovo nisu “prave“ cene koje tamo plaćaju potrošači, jer na njih treba dodati takse i poreze. Onda Nemcima račun ispadne 30,4 evrocenta, Dancima više od 28, Hrvatima 13 evrocenti, a Bugarima skoro 10.
Kada se i za Srbiju pogleda ona cena koju na kraju plate potrošači, onda računica 24sedam izgleda ovako. Prosečna četvoročlana porodica u Beogradu, u stanu od 60 kvadrata sa centralnim grejanjem izdvojila je po poslednjim (januarskim) računima za energente 12.500 dinara, ili 106 evra.
Na grejanje od toga ide oko 7.000 dinara mesečno tokom cele godine, a na struju 5.000 dinara (5.500, ako računamo i zajedničku električnu energiju u zgradi), i to pre februarskog poskupljenja, koje se još nije očitalo na računima.
Sa februarskim poskupljenjem od 3,4 odsto (računi stižu u martu) na “golu“ proizvođačku cenu EPS-a od 7,867 dinara, na koju se dodaju famozna kategorija “obračunske snage“, pa “trošak garantovanog snabdevača“ (preimenovana nekadašnja “taksa na brojilo”), zatim “naknada za povlašćene proizvođače“, odnosno za one koji proizvode preskupu struju iz obnovljivih izvora (među kojima su i po zlu čuvene mini-hidrocentrale), koja je od januarskog računa povećana 437,5 odsto, i na kraju akciza od 7,5 odsto, i na sve to porez na dodatu vrednost od 20 odsto, krajnji iznos prevazilazi 5.700 dinara (48,5 evra) za prosečnu potrošnju od 450 kilovat-časa, što daje realnu cenu od 12,7 evrocenti.
Kada bi Vlada Srbije i EPS poslušali Energetsku zajednicu i cenu struje povisili “barem“ na onih 10 evrocenti koliko plaćaju zemlje u okruženju, mesečni račun bi u Srbiji pod navedenim uslovima bio gotovo 8.000 dinara (68 evra), ili čak 40 odsto skuplji.
I kada bi veća cena značila veća ulaganja u ekologiju, filtere na termoelektranama i nove zelene tehnologije i elektrane na vetar, sunce ili biomasu, ovoliki udar teško da bi podnela većina građana Srbije, čak i sa poskupljivanjem u dužem roku – od pet do deset godina.
To pokazuje već bazična statistika. Prosečna potrošačka korpa, prema poslednjim dostupnim podacima Ministarstva trgovine za novembar 2020. godine, iznosila je 73.930 dinara (nešto manje od 630 evra). U toj korpi, trošak stanovanja, vode, struje i gasa je 19,56 odsto.
Što je još gore, vrednost “prosečne korpe“ za više od 21 odsto prevazilazi prosečnu platu iz novembra od 60.926 dinara, pa se sa prosečnom platom ne mogu platiti ni ovoliki “prosečni” računi. To što je u decembru plata bila 6.000 dinara veća, ne pravi bitnu razliku, a podaci RZS za januar se još čekaju.
Cena struje u Srbiji još dugo će, po svemu sudeći, ostati socijalna kategorija. Cena će morati da se menja naviše, samo je pitanje koliko i u kojoj meri. Vremena za usklađivanje nema previše, jer i u Energetskoj zajednici upozoravaju da bi samo pritezanjem iz EU ona mogla da se udvostruči.Naime, ukoliko bi se uvelo naplaćivanje emisije ugljen-dioksida, EPS bi morao da udvostruči cene ili da bankrotira. Na berzi je cena sertifikata stigla do 40 evra po toni, što je blizu potrebne količine za proizvodnju jednog megavat-časa energije. A ekologija je, posebno u zagađenoj Srbiji, veoma bitna.
U Srbiji su direktne subvencije u proizvodnju električne energije iz uglja 2019. godine – što je, inače, zabranjeno propisima EU i Energetske zajednice – bile dvostruko veće nego iz obnovljivih izvora, i po tome je ona najgora u regionu.
Udeo energije iz obnovljivih izvora je tek nešto veći od 20 odsto, iako je cilj za 2020. bio 27 procenata. Pritom su “fid-in“ tarife zelenim proizvođačima “nepotrebno visoke“, kako zaključuje Energetska zajednica, a nove investicije se praktično blokiraju.
Ovo pitanje bi moglo biti rešeno zakonom o obnovljivim izvorima energije, koji je u pripremi, i uvođenjem aukcija zelene energije, pa bi dosadašnji podsticaji, nada se Janez Kopač, možda bili blizu nule.