Čuveno krilo Partizana o tužnom danu kada je izgubio prijatelja i saigrača, legendarnog Milenka Savovića. Ovog puta uvod, nažalost, nije potreban. Preminuo je Milenko Savović. O njemu priča Goran Grbović. Saigrač. Saborac. Prijatelj. Čovek koji večeras pati.
– Tužan sam, mi sportisti kada završimo karijere, neke situacije sa terena i svlačionice prenosimo kasnije u život, pa tako ja sada imam osećaj kao da nisam dao sve od sebe. Nisam pružio koliko sam mogao da moj drug ne ode sa one strane reke usamljen. Jednog dana ćemo se skelom uputiti svi preko te reke i tamo ćemo možda nastaviti naše razgovore, ali sada sam tužan što nismo stigli da ispričamo sve naše priče, da budem pored njega i kada je odlazio. A znajte, ljudi danas odlaze sami i iznenada. U jednom trenutku se super osećaju, čitaju knjigu, gledaju tv…
Za pet minuta već im je neophodan respirator da bi disali, u narednih pet minuta više ih nema. Korona je podmukla i ohola. Ljudi odlaze sami za tren. Ja, evo gledam naše slike i teško mi je da prihvatim tu realnost da ćemo svi mi koji smo ga voleli morati dalje bez njega – priča Grbović i nastavlja:
– Milenko je bio gigant, uvek spreman za razgovor, neverovatnog intelektualnog kapaciteta, ne samo sportskog po čemu ga navijači znaju. On je bio sposoban sate i sate da izdvoji kako bi sa mladim Saletom Đorđevićem razgovarao o svemu, da sasluša sve njegove probleme i kaže mu gde vidi rešenje. Bio je liberalnih shvatanja, od muzike, do oblačenja, prefinjenog ukusa za umetnost, izgled pravog heroja i idola mladih, za razliku od mene koji sam gajio taj imidž antiheroja. Često sam voleo da kažem da je on Dejvid Bouvi, dok sam ja bio Brus Springstin.
Nikad neće zaboraviti kada me je prvi put odveo na Akademiju, pa sam ja iz novobeogradskih “paviljona” došao pristojno obučen u sakou kod njega u Sarajevsku, da bi mi se on pojavio sa iscepanim farmerkama, u kraćoj kožnoj jakni, obučen kao rok zvezda. Dolazimo u onaj prostor u Rajićevoj, a tamo galerija meni čudnih likova: slikar Lubarda, Cane iz Partibrejkersa, kompletan Šarlo Akrobata, Gile iz Orgazma i tada počinje prvi put izvođenje pesme “Moje su nebo vezali žicom” na koje pankeri započinju šutku i polivanje pivom ljudi oko sebe.
U svemu tome Milenko je umeo da se postavi i pronađe pravu meru. Uveče se ponašao kao prava rok zvezda, preko dana je bio kapiten ekipe, pun strpljenja da sasluša Divca ili Saleta i da im da pravi savet. Recimo, mi smo bili generacija, ali ni ja, ni Željko (Obradović) nismo umeli da se na taj način postavimo prema mlađim igračima kao što je to on činio. I ne samo prema mlađima. Bili smo dugo cimeri, pa koliko je samo vremena potrošio pokušavajući da razgovorima utiče na mene kako bih obuzdao svoj temperament.
– Tačno je da mi sportisti ostanemo hendikepirani i uskraćeni za neke češće izlaske sa društvom, odlaske na ekskurzije, na more… Ja ni danas ne znam da plivam, jer sam leti išao na planinu na pripreme, a zimi na more, ali sam zato preko deset godina delio dobro i zlo, svaku lepu i lošu emociju sa Milenkom i saigračima, sve što može stati u tih 4.000 i nešto dana bilo je zajedno s njima proživljeno. Pa i ne moramo posle toga godinama da se vidimo, ali kada se sretnemo odmah znamo o čemu ćemo početi priču i šta će nas iz tih svih zajedničkih uspomena zasmejati ili rastužiti. Bio je pravo spadalo. Hercegovac brilijantnog uma, sjajnog smisla za humor.
Umeo je da zasmeje, da unese vedrinu u ekipi, zato je i bio kapiten. Sećam se bili smo na nekim pripremama na planini. Profesor Aca Nikolić već je bio star, mogao je samo dvogledom sa terase da prati kako trčimo nekim brdskim stazama. Milenko je provalio da od jednog dela staze profesor može samo da nam vidi glave od brda, pa kad bismo stigli do te tačke onda bismo samo klimali glavama i trapali u mestu kao da trčimo. Za njega kao košarkaša nije bilo tajni u našem sportu. Supertalentovan, prefinjenog šuta, jedan od najboljih centara ili krilnih centrara tog doba. Nismo se se razdvajali od 1979. godine kada smo zaigrali prvi put u juniorskom timu Jugoslavije na SP u Brazilu. Ako je KK Partizan sazdan i od svoje istorije, onda je Milenko Savović sigurno zlatni stub jedne njegove epohe.
Mnogo će mi nedostajati.
I u ovim ozbiljnim godinama sate smo provodili pričajući. On je radio u Telekomu, a ja sam voleo da sednem u jednu kafanicu na Dorćolu, pa bi on ušao da vidi da li sam u njoj i onda bismo opet vodili naše razgovore kao i onda kada smo bili cimeri. Otišao je moj drug, otišao je i jedan deo mene – zaključio je Grbović.