Korona je poslužila i kao ogledalo za mnoge pojave i odnose među ljudima. Dugo trajanje pandemije i epidemijske mere naterele su ljude da se pre svega bave sobom i svojim potrebama. Izostao je onaj deo socijalne dimenzije koji je nekima bio uslov opstanka. Ne sasvim naravno, jer su i dalje na raspolaganju društvene mreže i “nezainteresovano” praćenje prijatelja i njihovih objava. A pravi prijatelji, šta je sa njima.
Starije generacije imaju iskustva decenijskih prijateljstava nalik onim iz ruskih romana gde je prijatelj sveto biće koje će za prijatelja učiniti više nego za sebe i to će smatrati čašću kojom je darivan i blagosloven.
Drugo je vreme. Nema vitezova,a nema ni takvih prijateljstava. Neko je poredeći trenutnu situaciju sa bombardovanjem 1999. godine uočio veliku razliku u ponašanju ljudi.
Tada je bilo mnogo više solidarnosti. U vreme korone strah od zaražavanja u prvi plan je stavio nagon za preživljavanje. Tako su slike ljudske prirode postale vidljivije.
Bila mi je dirljiva jedna situacija tokom vanrednog stanja kada je moja drugarica na dan svog jubilarnog rođendana svim prijateljima preko kurirske službe poslala po kolač u obliku male torte.
Neki od njih su joj tog dana ispod prozora pevali rođendansku pesmu, a onda je njena kuma sve naše fotografije sa malom tortom i pevanjem ispred zgrade stavila u kratki video klip i poslala nam. Deluje jednostavno, ali trebalo je sve to organizovati u vreme najstrožih mera.
Pitala sam druga koji živi sam i radi od kuće, kako podnosi ovo vreme, da li mu se javljaju prijatelji, da li neko brine o njemu. Tih je i veoma diskretan, nikada se ne žali. Znam da je deci svojih prijatelja pomogao da se zaposle, njihove bake i deke je uspeo da smesti u bolnicu i nađe najbolje lekare…
U početku pandemije pozivali su ga telefonom, ali je to kratko trajalo. Radi svoj posao, brine o sebi i sigurno će svakom svom prijatelju i ubuduće pomagati. “Radim ono što osećam i ne očekujem ništa zauzvrat”, objasnio mi je.
“Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega, kao ljubav”, reči su Meše Selimovića.
Nedavno mi je, dok sam tražila nešto drugo, sa police pala knjiga Ljudmile Ulicke “Iskreno vaš Šurik”, priča o ljubavi i prijateljstvu u kome glavni junak nesebično čini sve za svoju drugaricu, čak rizikujući i život, a ona na kraju romana zaključuje kako niko normalan ne čini tako velike stvari za druge ljude.
U ovim vremenima oni koji imaju emociju osetljiviji su i ranjiviji. To su oni koji u svim situacijama pronalaze način da drugima pomognu i učine nešto za njih. Ne traže izgovore, nego rešenja.
Oni koji se prvi javljaju ne postavljaju pitanje zašto ih niste zvali. Oni koji se uprkos svemu sete rođendana svojih prijatelja i nije im teško da odu u poštu i pošalju čestitku, čak i za vreme korone.
Oni koji uvek nađu vreme i umeju da poklone pažnju ljudima koje vole. Oni koji na SMS poruke odgovaraju vrlo brzo, a ne posle nekoliko dana.
Sećam se školske drugarice koja je brižljivo zapisivala podatke o rođendanima dece iz celog razreda i svakom bi poklonila neku sitnicu i naslikala čestitku.
Učiteljici je njeno ponašanje bilo čudno i neprihvatljivo i često bi joj govorila da to ne treba da radi, sve dok jednog dana nije došao tata Pipi Duge Čarape, kako smo je zvali zbog njenih pegica i riđe kose i objasnio da ona uživa u tome i da ima njegovu podršku.
Kada smo se posle mnogo godina okupili povodom godišnjice mature, Pipi je svima donela poklone koje je sama pravila.
“Stvarno ima čudnih ljudi. Šta će sve jadnica da uradi da bi je voleli”, prokomentarisala je jedna drugarica, gledajući unikatnu ogrlicu koju je upravo dobila od nekada neobične devojčice, a sada priznate dizajnerke nakita koja radi za Kartije.
“Ah, zašto propuštamo toliko trenutaka da prijateljima učinimo nešto dobro!”, pitao se Gete.