“Kada sam bio dete Božić se javno nije spominjao. Kada sam se obreo u crnogorskoj pustinji, ljudi su znali kad je koji svetac i kada su Božić i Uskrs, iako se o tome nije pričalo u javnosti niti se pominjalo u novinama i udžbenicima. Ali, narod je znao. Ne sećam se ovih badnjaka, koje liče na grančice i nekakve buketiće, tada se na volovima dovozio veliki balvan, šulj, kako su ga zvali”.
Ovim rečima naš proslavljeni pesnik, književnik i akademik Matija Bećković evocira uspomene iz detinjstva na proslavu Božića i kako kaže, tada je badnjak i u sirotinjskim kućama goreo nedeljama, baš kao što je i u Vitlejemu. On se svrnuo na prethodnu godinu, na stanje koje je zadesilo Srpsku pravoslavnu crkvu, ali i uputio važnu poruku srpskom narodu u ovoj, novoj godini.
Kako bi ste opisali prethodnu godinu?
Kao prošlu. Bili smo deo tog sveta. Taj nevidljivi džin ujedinio nas je više nego ikada, nikog nije zaboravio i nije ostavio mesto gde bi neko mogao pobeći. Prvi put su svi narodi i svi kontinenti ujedinjeni u istoj nevolji. Da li smo nešto naučili od svega ovoga? Tek ćemo učiti, ima vremena.
Kakva je vama lično bila prethodna godina?
Bio sam pošteđen, pa sam mnogo radio, kao nikad ranije. I čini mi se da nisam samo ja, već su svi ljudi imali dosta vremena da se posvete ono zbog čega su se rodili, da se vrate kući sa stranputica. Ne bih se začudio da iz ovog korona azila izađu mnoge knjige kao što je to bilo ranije. Šekspir je pisao u karantinu, Dante u izgnanstvu, Dostojevski u Sibiru, Solženjcin i Brodskij u logoru, Crnjanski i Tesla u emigraciji. Očigledno da bez nevolja logora i tamnica ne bi bilo ni Servantesa… Mislim da će u narednim godinama nešto slično da ispili iz ovih nevolja.
Šta želite svom narodu u ovoj godini?
Svom narodu želim da se u ovoj, novog godini, vrati sebi, istini o sebi i svojim velikim ljudima, idejama. Želim im da se izbave iz ćorsokaka u koje su zabasali, da budu ono što su bili, da se vrate na ono mesto koje su nekad zauzimali, pa ga izgubili. Da se, kada se čestita Božić, ne odnosi samo na vernike i crkvu, već na svakog čoveka. Nema nikoga na ovoj zemlji kome nije Božić i nikoga ko ne živi u 2021. godini. Malo ko se zapravo seća zašto slavimo Božić i od čijeg rođenja se broje godine. Želim nam da se vratimo elementarnim istinama na koje smo zaboravili.
Koja vam je prva asocijacija na Božić?
Kada sam bio dete Božić se javno nije spominjao. Kada sam se obreo u crnogorskoj pustinji, ljudi su znali kad je koji svetac i kada su Božić i Uskrs, iako se o tome nije pričalo u javnosti niti se pominjalo u novinama i udžbenicima. Ali, narod je znao. Ne sećam se ovih badnjaka, koje liče na grančice i nekakve buketiće, tada se na volovima dovozio veliki balvan, šulj, kako su ga zvali. Goreo je nedeljema i u sirotinjskim kućama kao što je i u Vitlejemu. Slama i vatra, to su mi prve asocijacije. Doživeo sam Božić i u tom Vitlejemu i video da je ista gužva i galama kao i pre 2.000 godina, a da je veći mir u portama naših crkava i manastira nego tamo gde je sve počelo. Imao sam takav osećaj da sam pomislio da bih video Judu da sam došao samo minut ranije.
Kako gledate na iskušenje na kojem se nalazi Srpska pravoslavna crkva?
To je naša najvažnija institucija, jedina tvrđava, jedini krov koji ima naš narod. Svi oni koji su otišli na nebo su njeni stubovi i anđeli našeg naroda. Pretrajala je ona osam vekova, pretrajaće i ovaj period. I ne samo pretrajati, biće još jača zbog svih njenih svetaca i heroja.
Koji su vaši lični planovi u ovoj godini?
Znate kako, ja sam uvek zahvalan na svemu što mi je nebo do sada dalo. Pa, ako mi da još nešto, takođe ću biti zahvalan, a ako mi ne da ništa više, isto ću biti zahvalan i za ovo što sam dobio, jer to znači da nije namenjeno meni, već nekom drugom i da mu ja nisam jedina briga.