Kako je Mihajlo Pupin pred Amerikom i svetom govorio da Srbija nije zemlja divljaka

Mihajlo Pupin, kako je sam rekao, žrtvovao je veliki deo svoje akademske karijere da bi pomogao Srbiji i srpskom narodu tokom teškog perioda balkanskih ratova i Prvog svetskog rada. O njemu su pisali da je uspeh pripisivao “inspiraciji svoje majke i institucijama zemlje koja ga je usvojila.”

Mihajlo Idvorski Pupin bio je svetski poznat naučnik koji je poneo brojna priznanja i počasti. Član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, počasni doktor na 18 univerziteta… Objavio je 34 patenta, a najpoznatiji je po Pupinovim kalemovima.

Dok je Pupinova akademska i pronalazačka karijera i za vreme njegovog života i posle njega bila uvek predmet divljenja, nije često isticano da je on na sve svoje uspehe nakalemio i ljubav prema narodu iz kojeg je potekao.

Iako mnogi, kada se otisnu u svet i steknu slavu, ne zaborave odakle su potekli, malo ko bi u tome mogao da se poredi sa Mihajlom Pupinom, koji je u jeku svoje slave na ime dodao “Idvorski”, što i danas piše na njegovom grobu.Međutim, on nije voleo Srbiju i Srbe tiho, u senci, nego na sav glas i neumorno. O tome svedoče i dve knjige koje su objavljene nedavno i koje bacaju novo svetlo na patriotski i diplomatski rad Mihajla Pupina.

Amerikanci su o Srbiji saznavali kroz Pupinove reči 

Prof. dr Đorđe Lopičić i Miroslav Stanković priredili su knjigu u kojoj je sabrano 65 tekstova u američkoj štampi (iako je naziv knjige “Pupin, tekstovi u američkoj štampi 1912–1920. godine”, ima i nekoliko kasnijih objava), iz kojih se vidi kako je Pupin zastupao interese Srbije, kako je objašnjavao ko su Srbi, za šta se bore, kako je odgovarao na optužbe, okupljao dobrovoljce i pomoć…

Kao što i danas vidimo, ratovi se ne vode samo na bojištima, a i dalje smo svedoci nekih pokušaja revizije istorije o uzrocima i krivici za Veliki rat, koji je izbio 1914. godine.

Tada (a verovatno i sada), o Srbiji se veoma malo znalo preko okeana. Pupin je bio integrisan u američko društvo, ugledni i poznati profesor, ali je svoj položaj iskoristio da pomogne Srbiji. Godine 1912, Kraljevina Srbija ga je postavila za počasnog konzula u SAD.

U knjizi su sakupljeni članci, autorski tekstovi, intervjui, polemike, komentari, izjave u najpoznatijim američkim listovima koji su imali veliki uticaj na formiranje javnog mnjenja. Najviše tekstova je iz Njujork tajmsa i Vašington posta, ali tu su i druge uticajne novine tog vremena, što govori da Pupin nije žalio vreme i trud da se založi sa srpsko pitanje.

“Zato su brojni članci u američkoj štampi i istupanja prof. dr Mihajla Pupina kao počasnog generalnog konzula Kraljevine Srbije u Njujorku bili od prvorazredne političke, diplomatske, ekonomske i humanitarne važnosti i koristi”, napisao je Đorđe Lopičić u predgovoru knjige.

O čemu je Pupin pisao?

Najraniji tekstovi odnosili su se na Prvi balkanski rat. Iz njih se može videti da američkoj javnosti nije bilo najjasnije za šta se to balkanski narodi bore.

Tako je Pupin napisao pismo uredniku Njujork tajmsa pod nazivom “Turska feudalna tiranija”. Kako navodi, za Balkanski rat odgovorna je najgora vrsta feudalizma i sva zla koja idu uz nju.

U istom listu napisao je i opširan tekst “Balkanska revolucija i njene posledice po Austriju”. Istakao je da je Austrija prekršila Berlinski sporazum aneksijom Bosne i Hercegovine i da primenjuje represivnu i antinacionalnu politiku.

U tekstu za Njujork pres, Pupin je pisao o “romansi o narodu svedenom na gotovo nepismene i siromašne kmetove, čiji je nacionalni duh ipak ostao jak kroz vekove, hranjen pesmama njihovih predaka”. List ga naziva najistaknutijim Srbinom u Americi i jednim od vodećih svetskih naučnika.

Ipak, najjača propaganda protiv Srbije bila je posle atentata u Sarajevu. Pupin je tvrdio da je tragedija bila neizbežna zbog “taktike kontrole” koju je Austrija usvojila. Naveo je da se Austrija ponašala arogantno i bezobrazno prema svim zemljama i provincijama koje nastanjuju Srbi, i da je svest o nepravdi delovala na umove mladića podložnih uticajima.

Međutim, odbacivao je krivicu Srbije za atentat.

“U Beogradu, a i celoj Srbiji svako inteligentan, a naročito studenti, shvataju da bi njihovoj zemlji u očima celog sveta nanela štetu odgovornost za takvo delo”, naveo je čuveni profesor.

Pupinovi govori izazivali oduševljenje 

Iz tekstova se vidi da je tokom rata Pupin organizovao konferencije i tribine da bi sakupio pomoć i dobrovoljce za Srbiju i srpski narod. Na skupovima su njegovi govori izazivali oduševljenje. Zalagao se i za sakupljanje pomoći za lečenje srpskih vojnika od tifusa.

Vašington post piše o Pupinovim predavanjima na Univerzitetu Kolumbija, koja su bila “podrška Srbima ugroženim ratom”.

Jednom prilikom organizovao je i grupu studenta koja je otišla za Solun. Američka štampa je pisala o 25 dobrovoljaca, od kojih su neki bili sa medicinskog fakulteta.

Uz pomoć donatora poslata je i oprema, 25 automobila, kompletna poljska oprema sa šatorima, poljske bolnice, vešeraj, kreveti, dušeci…

Pupin je prisustvovao i otvaranju depoa Crvenog krsta za prikupljanje zaliha za pomoć Srbiji, ali je i inicirao brojne sastanke na kojima su sakupljana sredstva.

Posebno je interesantan opširan intervju Mihajla Pupina za Bruklin dejli igl. Novinar nije krio oduševljenje ponašanjem i manirima velikog naučnika, a Pupin se posebno osvrnuo na pogrešne predstave i propagandu koja je rađena prema Srbima.

“Srbija se prečesto predstavlja kao zemlja divljaka, u kojoj samo najprimitivniji mogu da opstanu. Oni koji tako misle greše. Nepravedni su prema nama. Oni ne poznaju Srbiju”, ukazao je.

Zamolio je i novinara da više piše o Srbiji i Srbima, a na kraju je pomenuo i koliko je svog vremena i truda žrtvovao da bi predstavio Srbiju u lepom svetlu.

“Ovaj rat me je naterao da zapostavim čak i svoj naučni rad, svoja predavanja na Kolumbiji. S druge strane, šta je to sve kada ima toliko humanog posla koji čeka i kada se moja zemlja suočava sa pitanjem života i smrti?”

Ne sme se zaboraviti ni Pupinova uloga posle rata, a poslat je kao predstavnik na mirovnu konferenciju u Parizu 1919. godine.

Pisao je o svom prijateljstvu sa predsednikom Vilsonom i zaslugama što je Banat ušao u sastav Kraljevine SHS. To se vidi i u nekoliko novinskih tekstova u kojima je izneo pohvale na račun Vilsona.

Njujork tajms je 1930. godine objavio članak o tome da je kralj Aleksandar Mihajlu Pupinu dodelio Orden belog orla, uz napomenu da je Pupin poreklom iz Srbije.

“Od useljenika do pronalazača”

Ko god je čitao Pupinovu autobiografiju “Od pašnjaka do naučenjaka” (za koju je dobio i Pulicerovu nagradu), mogao je da vidi koliko je Pupin bio vezan za svoju majku, rodni Idvor i Srbiju. Ali mogao je i da razume njegove stavove i postupke iz tekstova u američkoj štampi.

Nedavno je izašla i knjiga “Od useljenika do pronalazača” u izdanju “Istok filma”, koju je priredio Miroslav Stanković. Ona dublje prikazuje Pupinov odnos prema Srbiji.

h slikara, dokumentima…

Da bi postao svetski priznati naučnik i da bi bio u mogućnosti da pomogne Srbima ali i svetu svojim pronalascima, Pupin je prešao dug put. I čini se da nijednu stepenicu nije preskočio.

Neki će reći da je imao sreće, ali ono što je sigurno, uvek je iskoristio i najmanju šansu koja mu se pružila.

U autobiografiji čitamo o njegovom odrastanju u Idvoru, školovanju u Pančevu, koje nije dolikovalo njegovim intelektualnim mogućnostima, i odlasku u Prag zahvaljujući zalaganju prote Živkovića.

Pupinov odnos prema Austriji, koji je tako oštro iznosio u američkoj štampi, korene ima još iz života u Banatu, gde je osećao da je njegov narod potlačen. Upečatljivo je kada opisuje svoje prvo putovanje vozom u Prag, kada je promašio voz, a mašinovođa ga je nazvao srpskim svinjarem.

Kada se jednom prilikom vraćao u Srbiju, posle ogromnog iskustva u Americi i svetu, Pupin kaže da ga je vozio taj isti mašinovođa, ali da je taj put prema njemu imao sasvim drugačiji odnos.

Nezadovoljan u Pragu, odlučio je da učini sve što može da se ukrca u brod za Ameriku. Tom prilikom pisao je majci da tamo ide po znanje i da će se jednom vratiti. 

Možda to ne odgovara predstavi o velikim naučnicima, ali Mihajlu Pupinu je fizička snaga u životu mnogo pomogla. Kada se iskracao u Americi, bez para, napala ga je grupa mladića jer je nosio crveni fes. Uspeo je da se odbrani. Kasnije je rvanjem i studentskim igrama stekao i naklonost kolega s koledža. 

Pre odlaska na fakultet, radio je brojne fizičke i slabo plaćene poslove, a uspeo je da se upiše ne Kolumbiju zahvaljujući britkom umu i poznanstvima koja je sticao.

Pisac u najboljem svetlu

Pupin o svemu tome piše veoma lepo, kao vrstan pisac, a u knjizi se može videti da je gajio velike simpatije prema književnosti i jezicima.

O tome svedoče i reči Miloša Crnjanskog (ceo tekst je takođe u knjizi), koji je napisao: “Svojom knjigom Mihajlo Pupin, sin seljaka iz Idvora, moćni gospodar električnih izuma, predsednik najotmenijeg američkog univerzitetskog kluba itd., koji je rečju i delom i kapitalom toliko zadužio naš narod i svoj rodni kraj, pokazao se i kao pisac u najboljem svetlu.”

O uspehu svoje autobiografije sam Pupin je rekao da to nije očekivao jer nije književnik.

U knjizi “Od useljenika do pronalazača” je prikazana i Pupinova ljubav prema srpskom slikarstvu. Objavljen je portret Koste Isakovića, koji je uradio još kao učenik u Pančevu. A tu ljubav je zadržao celog svog života.

Dva meseca pošto je doktorirao u Berlinu, on je na svetskoj izložbi u Parizu otkupio slike “Hercegovački begunci” i “Siroče na majčinom grobu”. Autor slika bio je njegov prijatelj Uroš Predić. Darovao je i mnoga dela Narodnom muzeju u Beogradu.

 Iskonska potreba darovanja

Na kraju knjige je napisano: “Svojim zaslugama i radom na očuvanju srpske kulturne i duhovne baštine, Pupin se dokazao kao čovek čije je celokupno delo utkano u svetsku civilizaciju i kulturu, ali da nikada nije zaboravio srpski nacionalni identitet. Sve je ovo bila Pupinova iskonska potreba darovanja, kao dug prema Bogu i srpskom narodu.”

Vratimo se na američku štampu. Kada je Pupin umro, Vašington post je objavio tekst s naslovom “Dečak s Balkana”.

Opisuje se kako je bez prebijene pare u džepu sin nepismenih seljaka izborio svoj put u SAD, pa kasnije i akademsku karijeru i doktorat.

“Pronalazač svetskog glasa, koji je svoj uspeh pripisivao inspiraciji svoje majke i institucijama zemlje koja je usvojila, umro je u 77. godini”, stajalo je je u tekstu.

#mihajlopupin, #naučnik, #srbija

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.