SVE je kao što biva u hramovima vere. A, ništa nije isto. Carigradska, Vaseljenska patrijaršija, u ovovremenom Istanbulu. Sve je kao u čitavoj duhovnoj vaseljeni, danas. Sve je pusto i prazno. Samo su budni čuvari. Od koga je čuvaju, to oni znaju.
– Dolazimo iz Srbije – kažemo na ulazu.
Šta nam je i značilo ovo predstavljanje, pitamo se? I, pitamo. Nema odgovora. Ni reči, ni mimike. Poštujemo uputstva: sve što sa sobom nosimo, kontroliše skener.
Da li su ove mere predostrožnosti važile i pre? Mi smo prvi put ovde. I prvi put, idući od morske obale satima tragamo za Patrijaršijom, nad patrijaršijama. Ne vidimo joj pravoslavne belege. Samo se džamijski minareti izvijaju u nebesa. Zaklanjaju crkvu nad crkvama nekadašnjeg Istočnog carstva.
– To je tu, negde – kaže taksista koji nas je vozao. I, navozao.
Jutro je. Nema zvona, ne čuje se pojanje. Samo bruje mujezini, pozivaju na molitvu. I, to je u redu. Ovo je Turska. Nova država koja ljulja Ataturkove temelje sekularnog društva i teži da postane – verska.
– Sve je otvoreno, izvolite, ali se zabranjuje upotreba blica – kažu iz obezbeđenja. LAKO se otvaraju dveri Svetog Petra i Pavla. Lako se otvaraju dveri crkve Svetog Đorđa, središta Patrijaršije. Maleni hram. Premalen za patrijaršiju Vaseljene. Građen je, očigledno, da ne budi emocije i ne bode oči. Svetlo je slabo. Gotovo tama. Pobedonosac, Đorđe, sa mačem kojim ubija aždaju, u starom je sjaju. Veličanstven je prikaz ovog sveca među ikonama. Ikonostas, prelepi ikonostas, mogao je i da ne bude zlatom optočen. Svetle likovi, prelivaju se boje, miriše tamjan upijen u zidove hrama. Ko zna šta bi ovi zidovi mogli da ispričaju, osim onog što je istorija već zabeležila… A nigde sveće nema, gde se pali za voljene žive i neprebolele, upokojene.
– Ne dolaze ljudi kao pre pandemije – upućuje nas mladić koji se odjednom stvorio, tu, ispred nas. Osećaj da smo sve vreme praćeni, nije nas ni napuštao.
VREME unazad…
Gotovo sedamnaest vekova živi, strada i obnavlja se Vaseljenska patrijaršija. Spaljivali su je, a ona se iz pepela podizala. Zidali su je i ko zna koliko puta, obnavljali monasi i sveštenici, na temeljima apostola koji su ugradili sebe u ovaj hram Božiji. Vekovi svedoče. Imena svedoče.
Prvi carigradski patrijarh bio je Andrej Prvozvani. U katalogu koji prelistavamo su i patrijarsi: Marko, Aleksandar, Petar, Jovan, Ignjatije, Atanasije, Maksim… do poslednjeg aktuelnog patrijarha vaseljenskog Vartolomeja, koji je na tron stupio 1991. godine. A, u vreme Carigrada, Vaseljenska patrijaršija imala je šest stotina episkopa.
Iz istorijskih fakata preuzimamo deo najbolnije istorije Patrijaršije… Vaskrs 1821. Na kraju vaskršnje liturgije osmanlijski vojnici upali su u svetinju. Nasilno izvukli patrijarha Georgija. Ubijen je u svečanoj patrijaršijskoj odeždi. Obešen o dveri Svetog Petra i Pavla. I, čitav dan, tako, obešen, visio je po nalogu osmanskih osvajača. Nad grčkim stanovništvom istovremeno je krenuo pogrom. Ko zna koji je ovo, pogrom, po redu. Ali se zna da Grci to ne zaboravljaju. Nije nas poslužio dan. Od ranog jutra lila je kiša i duvao vetar sa Bosfora. Sve je bilo u saglasju sa susretom i pričom o crkvi nad crkvama, naše pravoslavne vere. Sa istim emocijama, u istanbulskom delu Fener rastali smo se sa hodočasnicima iz Kragujevca. CRKVA Svetog Đorđa, centralno mesto u središtu Patrijaršije, građena krajem šesnaestog veka, više puta je paljena i rušena, kako bi se, u Turskoj, zatrli tragovi pravoslavne vere. Pre stradanja imala je velelepnu kupolu. Ali, kupola tokom rekonstrukcije u osamnaestom i devetnaestom veku nije obnavljana, jer osmanlijske vlasti to nisu dozvolile. Naredba se morala poštovati: ni jedan hrišćanski objekat nije smeo da nadvisi džamijske minarete. Tako je saborna crkva u Patrijaršiji ostala sa belezima samo unutar sopstvenih grudi.