Pune dve decenije prošlo je od 5. oktobra 2000. godine. Bio je to dan velike nade za Srbiju, dan kada je Srbija stala, a građanska neposlušnost pretvorena u masovne proteste. Istoričar Predrag Marković kaže za RTS da je glavni problem bilo verovanje da je dovoljno da se skloni jedan čovek pa da poteku med i mleko. Svidelo se to nekom ili ne, Srbija se integrisala u svetske tokove i iz jednog prvenstveno socijalističkog prešla u kapitalistički sistem, kaže sociolog Vladimir Vuletić.
Vladimir Vuletić je, gostujući u Dnevniku RTS-a, rekao da je i sam učestvovao u događajima 5. oktobra.
“Sa ove istorijske distance jasno je da je Peti oktobar bio naš Berlinski zid. Istorijski gledano, Peti oktobar to i jeste. Tada se raskrstilo sa socijalističkim režimom. Svaka generacija ima svoju revoluciju, prethodna je imala revoluciju ’68. koja je imala levi predznak, a 5. oktobar, pod znacima navoda, desni”, rekao je Vuletić.
Najveći značaj Petog oktobra je u dve stvari – otvorio je Srbiju ka svetu, ukinute su sankcije, i ubrzan je proces transformacije ka kapitalizmu.
Politika je tu, kaže, bila u drugim planu – zbog parola. “Suštinski najjači ekonomski igrači formirani devedesetih, bili su i nakon dvehiljaditih najjači. To je na neki način bila podloga, a ostalo su priče”, dodaje Vuletić.
“Glavna tekovina Petog oktobra je promena iz socijalističkog u kapitalistički sistem, mi sada delimo sudbinu sveta. Mi smo se, svidelo se to nekom ili ne, integrisali u te tokove”, ističe Vuletić.
Kašnjenje za svetom ne može se pripisati samo jednom čoveku jer, kako kaže sociolog Vuletić, mnogi koji su 5. oktobra bili na ulicama bili su i 1989. godine na Gazimestanu.
“Ono što smo mogli da naučimo jeste da jedan čovek ne čini sistem. Sistem ima svoju logiku koja je pre svega vezana za ekonomske tokove, a da političke parole su tu da bi se motivisao narod da iznese promenu”, rekao je za RTS Vladimir Vuletić.
Predrag Marković je, gostujući u Jutarnjem programu, naveo da sada kada se promatra taj događaj glavni problem bilo verovanje da je dovoljno skloniti jednog čoveka.
“Glavni problem je verovanje da je dovoljno jedan čovek da se skloni i poteći će med i mleko, Evropa će nas zagrliti svojim bratskim zagrljajem. Ljudi su poverovali da će uklanjanje Slobodana Miloševića automatski dovesti do integracija u Evropu, do otvaranja novih šansi”, rekao je Marković.
“To se nije desilo ne samo zbog naših lokalnih krivica već i zbog toga što su se zapadne sile pokazale dosta izdašnim kada je u pitanju da daju pare za te obojene revolucije, međutim nigde gde su takvi događaji se desili, ni u Gruziji ni u Ukrajini, nije posle došlo do strukturalnih promena”, dodao je Marković.
Na pitanje šta sve nije ispunjeno iz Novog ugovora koji je potpisan sa narodom, Marković kaže da se lustracija pretvorila u linč na mnogim mestima.
Ukazao je na to da se od Plišane revolucije u Čehoslovačkoj razlikuje po tome što je u Čehoslovačkoj bila zrela druga politička elita koja je samo preuzela jedno uređeno društvo.
“DOS je bio jedna od najbizarnijih koalicija koje mogu da se zamisle, nisu mogli da se dogovore i podelili su vertikalno vlast – ko dobije jedno ministarstvo dobije sve”, naveo je Marković.
Odgovarajući na pitanje u kojoj meri se Miloševićev režim sam urušio, a koliko je opozicija uradila taj posao, Marković je rekao da je ogromna uloga međunarodnog faktora.
“Mnogo je para ušlo tada u gotovini, što je nekim ljudima stvarno donelo dosta koristi. Zemlja je bila uništena 1999. godine i još se nije oporavila od rata, JUL je nagrizao kredibilitet režima. Najveće greške Slobodana Miloševića su zapravo vezane za upliv te čudne, bizarne partije, nikad verifikovane na izborima”, naglasio je Marković.
On je ukazao na to da je devedesetih bilo poluratno stanje, da su sankcije zaustavile tranziciju, kao i da se država trudila da očuva javna preduzeća i radna mesta. “I onda je ta liberalna tranzicija naglo došla i sproveli su je nekompetentni ljudi, tako da su te prve godine bile kako neki zovu godine ‘divlje privatizacije’ koje nisu bile dobre za državu i narod”, rekao je Marković.
Naglasio je da mnogi istraživači ističu problem institucija. “Mi ne znamo ko je predsednik Finske, ali u Finskoj sve funkcioniše bez obzira ko je na čelu”, dodao je Marković.
“Ono malo institcija što je izgrađeno u doba titoizma se bilo urušilo devedesetih godina i od tada nije urađeno ništa da se stvore institucije koje su otporne na grešku pojedinca”, istakao je Marković.
Odgovarajući na pitanje da li je Šesti oktobar simbolički nedosanjan san, Marković kaže da je “6. oktobar trebala da bude jedna duga, topla jesen postepene institucionalne reforme, koja je tada izostala”.