Procene su i da svega tri odsto poljoprivrednika poseduje polisu osiguranja, što bi moglo da dovede do zaključka da za njih to predstavlja trošak a ne investiciju, piše portal 24sedam.
Srpski poljoprivrednici nisu mnogo zainteresovani za to da osiguraju svoje useve i zasade. Proizvodnja se ovde i dalje, u većini slučajeva, oslanja na prirodu i “božju volju”.
Ipak, posle svake nepogode, manje ili veće, oči uglavnom budu uprte u lokalne samouprave i državu. Podaci koje je objavilo Udruženje osiguravača Srbije pokazuju da je u našoj zemlji osigurano samo oko 10 odsto biljne proizvodnje i blizu pet odsto stočnog fonda.
Ova, poražavajuća statistika samo ukazuje na to da zaostajemo za zemljama regiona. Kada je reč o osiguranju, na njega se najčešće odlučuju kompanije i firme koje imaju više od 50 odsto površina koje su osigurane, iako je u njihovom vlasništvu oko 15 odsto obradive zemlje. Procene su i da svega tri odsto poljoprivrednika poseduje polisu osiguranja, što bi moglo da dovede do zaključka da za njih to predstavlja trošak a ne investiciju u nešto što bi moglo da im koristi.
Osiguravači su često saglasni u tome da je veliki problem u needukovanosti i nepoverenju koje vlada među poljoprivrednicima. Možda čak i više nego što bi to osiguranje koštalo, jer država, od 2006. godine, pomaže poljoprivrednicima da osiguraju useve. Ministarstvo poljoprivrede pokriva od 40 do 75 odsto plaćene premije osiguranja, u zavisnosti od regiona. U pojedinim delovima Srbije subvencije za osiguranje u poljoprivredi daje i lokalna samouprava.
Mnogobrojni stručnjaci u ovoj oblasti smatraju da bi država trebalo da donese odluku na osnovu koje poljoprivrednici koji nemaju osiguranje ne mogu da dobiju subvencije. Jer kad grad, kiša, poplava, grom ili požar unište useve i plod ili ubiju životinje, svi traže pomoć države.
– Želimo da osiguramo što više ljudi, naročito u krajevima gde postoji ta tradicija i gde vlada svest o osiguranju – rekli su nam u jednoj od vodećih osiguravajućih kuća, kada je reč o poljoprivredi.
Kako su naveli, ljudi se odlučuju na osiguranje useva tamo gde ili prelaze u neku ozbiljniju proizvodnju, pa su odgovorni, ili se već ozbiljno bave poljoprivredom. Starije generacije pamte kako se to nekada radilo, osiguravalo na veliko. Njihova računica uvek kaže da se na 10 godina osiguranje isplati, jer nikad se ne zna kada će da se dogodi neka nepogoda. Ima regija u Vojvodini i Srbiji koje su svake godine pod gradom – objašnjavaju nam u osiguravajućoj kući.
– Sve je pitanje tradicije i svesti. Najviše se osigurava ratarska kultura, pa onda povrće, kao što su lubenice, brokoli, čeri paradajz ili paprike. To su proizvođači koji rade za velike hipermarkete, pa moraju da osiguraju tu proizvodnju. Osiguravaju se zasadi jabuka, višanja, krušaka i borovnice. Negde čak radimo osiguranje protivgradnihi mreža, u slučaju da one zakažu ili da im se nešto dogodi – navode naši sagovornici.
I dok osiguravajuće kuće smatraju da što više površina treba da bude pod zaštitom, poljoprivrednici se često žale da i kada šteta nastane, procenitelji kasno dođu, loše procene, a novac koji treba da im isplate uvek kasni. Zato i naglašavaju da im se to mnogo ne isplati, dok ima i onih koji vole da kažu da bi više para dobili od polise ukoliko je naplate nego što zarade kada prodaju čitav rod.