Antonije Đurić, pisac kultnih knjiga “Solunci govore” i “Crvena kuga”, preminuo je 15. avgusta 2020. u Čačku, u 92. godini života. Đurić je bio novinar, književnik, istoričar i publicista.
Rođen je u Sjenici 22. januara 1929. godine. Gimnaziju je završio u Užicu. Najveći deo svog radnog veka proveo je radeći kao novinar u “Ekspres politici”. Bio je jedini novinar u “Politikinoj” kući koji je javno iskazivao svoje pravoslavna i srpska nacionalna ubeđenja.
Po njegovoj kultnoj drami “Solunci govore” napravljen je i istoimeni televizijski film 1990. godine. Bio je član Udruženja književnika Srbije. Imao je redovnu mesečnu kolumnu u listu “Srbija” iz Kanade, a radio je i kao saradnik “Srpskih novina” iz Čikaga. Antonije Đurić je živeo i radio u Čačku.
“Bio si svetionik koji je iz decenijskog mraka ponovo osvetlio srpske junake sa Kumanova, Bregalnice, Cera, Kolubare, Albanske Golgote, Kajmakčalana, Veternika, Ravne Gore, Bosanske Golgote, Kočevskog Roga… Bio si učitelj generacijama nas srpskih rodoljuba. Tvoje delo živeće večno, a tvoje ime neće biti nikad zaboravljeno dragi naš Čiča Antonije!”, napisano je na fejsbuk stranici Udruženje Naše Dragačevo.
Neka od njegovih dela su: “Solunci govore”, “Kraj Morave dolina nade”, “Za čast otadžbine”, “Obaveštajac kaplar Miloje”, “Žene Solunci govore”, “Po zapovesti Srbije”, “Ravnogorci govore”, “Crvena kuga” (tri toma), “Juriš u porobljenu otadžbinu”, “Toplički ustanak”.
RAPORT ANTONIJU ĐURIĆU
Nebo je u subotu, 15. avgusta, dobilo velikog gosta: predstavio se Gospodu Antonije Đurić, novinar, književnik, publicista, ali i začetnik Ravnogorskog pokreta, sledbenik ideje đenerala Draže Mihailovića, hristoljubac i patriota, zakleti istinozborac i svedok jedne epohe. Antonije Đurić, hroničar srpskog podvižništva i stradanja, prominuo je svetom i otišao među one najbolje koji su zemljom hodali. Suze koje je prolio za otečestvom, za srpskim mučenicima i vitezovima mogle bi napuniti korito sve tri Morave.
Za svoja ubeđenje i svoje ideale robijao je sedam godina u sremskomitrovačkom zatvoru kad i Stevan Moljević, Kosta Kumanudi, Sava Banković, Borislav Pekić; ostavio jedinstvena svedočanstva o srpskim stradanjima i uzletima srpskog duha od početka prošloga veka do ovoga trenutka. Mi, Ravnogorci, koji smo se napajali rodoljubljem sa njegovih izvora, nikada nećemo zaboraviti nadahnute besede kojima nas je hrabrio, priče o srpskim vitezovima kojima nas je junaštvu učio i anegdote o najvećim duhovnicima kojima nas je na veru, skromnost i duhovnost upućivao.
Iako veliki nacionalista i stradalnik, nikada na zlo i osvetu nije pozivao. Duboko je verovao u pobedu istine nad laži, dobra naad zlom, Boga nad nečastivim. Tako je živeo, tako govorio, tako zapisivao. Njegov odlazak je veoma veliki gubitak, kako za nas Ravnogorce, tako za vaskoliki srpski rod, za sve Svetosavce i rodoljube širom zemaljskog šara. Ovo nije poslednji raport Antoniju Đuriću, već samo prvi od mnogih kojima ćemo svetu poručivati da smo sledbenici njegove ideje i njegovog puta i da ga nećemo, ne smemo i ne možemo zaboraviti. Gospod neka ga pomiluje i podari Carstvo Nebesko, tamo gde pravednici počivaju.
Njegovi Ravnogorci