Ljuba – Ima li života posle smrti?

Čovek koga sam poznavao krajem prošlog veka bio je nalik svojim slikama – tajanstven čak i u svojim poveravanjima, blistav čak i u svom ćutanju.

Ovako je o Ljubomiru Ljubi Popoviću, koji nas je napustio na današnji dan pre četiri godine, pisao francuski filozof Alan Vuijo.

– Slikarstvo je za mene izvor života i ceo moj život. Kad ne bih slikao, bez sumnje bih zapao u beznađe, u bezizlaz… Slikarstvo mi je spasilo život, ono je neodvojivo od mog bitisanja. Nema tu igranja… u pitanju je ozbiljna stvar – govorio je.Ljuba.

Rođen je u Tuzli 1934, odrastao u Valjevu, studirao u Beogradu, od 1963. godine živeo u Francuskoj, preminuo u Beogradu, sahranjen u Valjevu, poznat i uvažavan u čitavom svetu.

To je bio njegov put, ali ko je bio Ljuba, čovek koji je govorio da je za njega slikarstvo muzika za oči? Kako je teklo njegovo odrastanje, šta je presudno uticalo na umetničko sazrevanje jednog od najvećih slikara koje je ova zemlja imala.
– Ja sam jedan mračan kvadrat… oblast iz koje dolaze nadražaji bez kontrole razuma – rekao je o sebi.

Možda intervju sa Alanom Vuijoom daje obrise nastanka te neobične i jedinstvene umetničke pojave.

“Njegov slovenski naglasak, odmerena sporost njegove rečenice, pogled sav okrenut prema unutra, davali su ovom čoveku nekakav onostrani šarm: Ljuba je delovao kao da se vraća iz onih neobeleženih predela koji su kroz njegovo delo postali odrazi u mnoštvu razbacanih ogledala. Nije li on, uostalom, vodio dvostruki život, podeljen između porodičnog doma situiranog nekoliko koraka dalje i ateljea u kojem je slikao, crtao, pisao i meditirao otvorenih očiju? Ljuba je uspeo da, u toku šezdeset godina neprekidnog rada, pripitomi čitav jedan svet, o čemu njegove slike danas živo svedoče”, beleži Vuijo svoje utiske iz Ljubinog ataljea u ulici Val de Gras.

Njemu se slavni slikar ispovedio, počevši od najranijeg detinjstva u Tuzli 1934. i rođenja koje je obeleženo ubistvom kralja Aleksandra u Marselju.

– Bio sam sin jedinac. Živeli smo na usamljenoj farmi, pokraj puta koji je od Tuzle vodio za Zvornik. Moj otac je tu sagradio kuću sa bakalnicom, mehanom i pratećim objektima. Pomalo je i trgovao, sa Srbijom. U poslovima je, verovatno, bio uspešan pošto je posedovao automobil sa šoferom i nekoliko sluga. Mene je sve vreme čuvao momak koji se zvao Stevan. Vodio me je često na obližnju rečicu. Spuštao bi ruke u vodu i vadio za mene rakove skrivene u čkalju. Sećam se da je jarko crvena boja njihovih oklopa ostavljala na mene izuzetno snažnan utisak. Upravo tu intenzivnu i čistu crvenu, kadmijum crvenu, danas koristim kad god mi je potreban neki jak akcenat na slici – pričao je Ljuba u razgovoru sa francuskim filozofom.

Otkriva mu i prvi susret sa “Politikinim zabavnikom” koji na njega ostavlja snažan utisak, isto kao i naučno-fantastični roman u nastavcima objavljivan tih godina u “Politici”, čiji sadržaj je ukazivao na to “da je lepota morala ostati nedostižna da bi sačuvala svoju privlačnost”. Seća se i prvog odlaska u bioskop sa majkom i straha koji je osećao kada su prema njemu sa platna “jurnuli konji u punom galopu”, kao i “dva ogromna i razbesnela crna čoveka koji su iz sve snage udarali jedan drugog”. Kasnije će u Parizu, gledajući na televiziji stare dokumentarne snimke, shvatiti da se radi o bokserskom meču između Džoa Luisa i Maksa Šmelinga.

– Kad ovako saberem na gomilu svoja sećanja iz detinjstva, vidim da sam bio nežno i plašljivo dete. Nisam se usuđivao da zalazim u dno bašte gde je, među jagodama, bilo sahranjeno prvo dete mojih roditelja. Bilo je muško. (…) Moji roditelji su sa mnom bili pažljivi i brižni, iako je majka znala da pokaže i svoje strogo i neumoljivo lice. Puštali su me da spavam između njih, u njihovom velikom bračnom krevetu. Toplina i osećanje sigurnosti koje sam tada osećao ostali su mi za ceo život kao simbol vrhunskog blaženstva – pričao je Ljuba.

Na konstataciju Vuijoa da pred Drugi svetski rat njegova porodica biva prinuđena da iz sigurnosnih razloga napusti Bosnu i preseli se u Srbiju, Popović kaže:
– Da nismo otišli, verovatno bismo i mi stradali u pokoljima koji su bili sprovedeni nad srpskim življem, od strane nacistički orijentisanih muslimana. U Valjevu smo posedovali komfornu kuću, koju je moj otac, na nagovor jednog svog “poslovnog partnera”, kupio godinu-dve ranije. Ali od tog komfora mi nismo imali ništa, pošto su nam se u kuću, već na početku rata, uselili nemački oficiri. Mi smo, svi troje, živeli u jednoj sobici i kujni, uz dvorište.

U Valjevu pravi prve crteže po ugledu na one iz stripova koje je čitao, ali i da učestvuje u tučama klinačkih “bandi”. U jednoj od takvih tuča mu je stradao nos zbog čega zauvek ostaje anozmičan (bez čula mirisa).
– Zahvaljujući tome, moja ostala čula postala su razvijenija.

Nakon oslobođenja, u porodičnu kuću se useljavaju komunisti a otac kao predratni gazda zapada u probleme. Ljuba taj period opisuje rečima “bili smo siromašniji nego ikad. Otac je zapao u neku vrstu apatije”.
– Bio sam nezadovoljan sobom, kržljav, smeten, nesiguran… Srećom, pored mene se našao čovek koji mi je pomogao i izvukao me iz nevolje. Bio je to brat moje majke, moj ujak. On je posedovao, za mene potpuno nedostižne, kvalitete: društveni status – bio je sudija, privlačnu pojavu, kulturu, eleganciju, mišićavo telo. Pokazao mi je vežbe kojima se oblikuje i održava telo. Nagovorio me je, takođe, da korigujem i svoju levorukost. Zahvaljujući tim naporima, danas pišem i slikam desnom rukom a leva mi služi da krpom brišem sa platna ono što mora da bude uklonjeno, da bacam kamen, cepam drva ili udaram, ako se za to ukaže potreba.

Dar za crtanje u gimnazijskim danima ga vodi u pravcu umetnosti. Počinje da radi plakate za lokalni bioskop, uz malu novčanu naknadu. Film postaje centar njegovog interesovanja i mladi Popović stiče neophodno samopouzdanje.

– Na jednom od tih platana uradio sam čak i svoju prvu “erotičnu sliku”: klizačicu Sonju Heni, kojoj se ispod kratke suknje nazirao beli trougao gaćica. Da bih dočarao tu čednu belinu, na mestu trougla ostavio sam čistu preparaturu, bez premaza boje. Iste noći, neko je taj trougao prefarbao u crno. Uzalud sam sutradan trljao, čistio, dodavao belu boju – ni uz najveći trud nisam uspeo da povratim onu inicijalnu belinu netaknutog platna. Treba reći da se, u tom poslu sa plakatima, nije radilo ni o kakvoj slikarskoj vokaciji. U najboljem slučaju, posedovao sam izvesnu veštinu. Moja ambicija išla je samo dotle da tu veštinu usavršim, ne bih li sebi obezbedio stalni posao i imao od čega da živim.

Prvi put je nago žensko telo video u školi crtanja u Šumatovačkoj ulici u Beogradu. Bila je to jedna Cigančica čija je golotinja njemu izazvala “dotle nepoznate senzacije”, na koju je zaboravio u potpunosti čim je počeo da se udubljuje u crtež. Sledeće godine upisuje Akademiju likovnih umetnosti sa koje biva izbačen na četvrtoj godini studija.
– Konkretan povod za izbacivanje bio je nekakav nesporazum sa upravom akademije, ne bih u to ulazio. Istakao bih samo da mi je, u tom teškom trenutku, mnogo pomogao profesor Marko Čelebonović, sa Akademije likovnih umetnosti. Pristao je da me primi u svom kabinetu, pregledao je s pažnjom moje radove, diskutovao je sa mnom kao sa sebi ravnim. Na kraju, poslao me je kod sekretarice akademije sa nalogom da me upiše u njegovu klasu, direktno na četvrtu godinu. Tom izvrsnom čoveku i pedagogu zaista mnogo dugujem.

Govoreći o uticaju i značaju Marka Čelebonovića u Ljubinom životu, njegov dugogodišnji prijatelj, istoričar umetnosti Nikola Kusovac, apostrofira reči baš iz intervjua sa Vuijom čije smo delove citirali.
“Izvanredan primer šta su i koliko su neke ličnosti iz studentskih vremena, na primer, susreti sa njihovim delom i delovanjem, mogli da znače za Ljubu kao slikara, nudi Alen Vuijo, kome on ispoveda kako je zahvaljujući savetima Marka Čelebonovića spoznao presudne stvaralačke tajne, upravo one koje su mu omogućile da stupi na stazu koja će ga voditi ka cilju ili, tačnije, prema idealu integralnog slikarstva, koje je za njega, ‘tokom celog života, predstavljalo apsolutni prioritet’. Tako je, svedoči Ljuba, zahvaljujući dobijenim savetima od svog učitelja, kome se požalio da ima probleme ‘sa završavanjem slika’, spoznao da ‘slikarski prostor može da se širi i umnožava beskonačno’. Shvatio je ‚da svaki deo slike mora da funkcioniše sam po sebi a da istovremeno mora da ima smisla i u širem kontekstu i u odnosu na celinu slike’”, navodi Kusovac.
Pri tom dodaje da vazda valja imati na umu da Ljuba delu, crtežu ili slici, detalju na kojem interveniše, nikada nije pristupao sa unapred određenim ciljem.
“Nikada nije radio na zadatu temu ili prema prethodno pripremljenim skicama i studijama, čak ni kada su bile u pitanju retke slikarske porudžbine koje bi prihvatio. Desilo se u nekoliko navrata, na primer, da prihvati porudžbinu i da, zatim, potpuno izneveri očekivanja poručioca, povinujući se u toku rada samo kreativnim impulsima iznedrenim u njegovom permanentnom i svakodnevnom dijalogu sa slikom. Upravo zbog toga svako njegovo delo predstavlja više ili manje uzbudljivu stvaralačku avanturu sa krajnje neizvesnim ishodištem”, konstatuje Kusovac. Interesovanje za Ljubu Popovića i njegovo delo ne jenjava. U Francuskoj se stalno nešto dešava u vezi sa njim, pa je tako aktuelna izožba u okviru koje je izloženo nekoliko Ljubinih slika među kojima su i “Dvosmislenost u roze boji”, “Prethodna slika: Džejn, Hibernacija”… Izložba u Centru za savremenu umetnost opatije Obriv (Centre d’Art Contemporain de l’Abbaye d’Auberive) nosi naziv “Izmešano, od svakog ponešto – Oni koje volimo”. Posetioci pored Ljubinih mogu videti i dela Dade Đurića i Vladimira Veličkovića. U planu je i jedna samostalna Ljubina izložba, kaže nam slikareva supruga Slavica Batos. Pregovori su u toku.

Prošlogodišnja retrospektivna izložba u Galeriji SANU u Beogradu koju je za 42 dana posetilo skoro 60.000 ljudi pokazala je i da se konstantno pojavljuje nova publika koja tek ulazi u magični svet umetnosti čoveka koji je svoja dela postavio spram životne egzistencije:

– Bez slika, zapravo, ni mene nema.

#ljubpopović, #slikar

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.