Srbija nikada nije razumela važnost da u sistem školstva uvrsti odsek narodne muzike. Da institucionalizuje proučavanje muzičkog blaga sa ovih naših podneblja. Da se sve to podigne na umetnički nivo i da se mapira po oblastima – Centralna Srbija, Vranje, Kosmet, Vojvodina, Istočna Srbija…
Tako bi naša muzika bila prepoznatljiva i van granica. Kao što se trudimo da prikažemo svetu naše selo, naše turističke destinacije, istoriju, umetnost, sir i kajmak, tako treba da se ponosimo i muzikom. Da bi to tako bilo – moramo znati šta je to srpska narodna muzika.
Koliko puta ste u kafani uživali u srpskim kulinarskim specijalitetima uz zvuke, recimo Džibonija ili svejedno, neke domaće pop zvezde ili, još gore, uz neki turbo-folk treš? Pa kako da uživate u etno ambijentu i hrani kad vam neko servira ćevape i tortu (jeftinu sa brdo šećera) u isto vreme. Vešalica i karađorđeva šnicla su ukusniji uz zvuke Svilenog konca ili Radojkinog kola. Ali mi se stidimo toga. To nije „fensi“. Bolje su bele patike i treger bendovi.
Ako vam se čini da sam skrenuo sa teme, varate se. Zaboravite ćirilicu, zaboravite svoju istoriju, zaboravite svoju muziku… Pa gotovo!
Nema nas više!
A na ovim malim primerima je jasno da kolektivno gubimo osećaj za negovanje tradicije i čuvanje naših korena.
Vika je tolika da vi više ne čujete i ne prepoznajete one tihe i prave. Ti koji su tihi, bolji su. Oni bi da nauče, oni bi obrazovanje, oni bi smirili buku i pretvorili je u muziku.
Onu našu!
Ali kad bi ih Srbija čula? Kako?
Ipak nada ostaje!
Siguran sam da će i pored svega, ono što je klasika narodne muzike trajati i prenositi se generacijama posle nas. Opstaće jer je prava pesma duboko ukorenjena u biće našeg naroda. Sve će nestati, ali će prave vrednosti preživeti i nas i vreme.
Daće Bog da se jednom izborimo za prave vrednosti i da postavimo stvari na svoje mesto u muzici i sačuvamo je od raznih prolaznih moda i điu-đicu majstora koji truju našu pravu srpsku pesmu i igru.
Ali treba nam škola!
Razmislite o svemu!