Stepan Stepanović Stepa (Kumodraž kod Beograda, 28. februar/11. mart 1856 — Čačak, 27. april 1929) bio je srpski i jugoslovenski vojvoda (feldmaršal).
Učesnik je srpsko-turskih ratova (1876—1878), kao pitomac-narednik, kasnije potporučnik.
U periodu između bitaka kod Slivnice i kod Kumanova, obavljao je dužnosti komandanta bataljona, puka, brigade, divizije i pomoćnika načelnika Glavnog đeneralštaba. Dva puta bio je i ministar vojni. U tom periodu Srpska vojska je u organizacionom, stručnom, materijalnom i moralnom pogledu bila dobro pripremljena za predstojeće ratove. U Prvom balkanskom ratu (1912—1913) komandovao je Drugom armijom.
U Drugom balkanskom ratu, armija pod Stepinom komandom požrtvovano je branila nišavsku zonu sa utvrđenim logorom u Pirotu. Kada je počeo Prvi svetski rat, kao zastupnik odsutnog načelnika Štaba Vrhovne komande Radomira Putnika, rukovodio je mobilizacijom i koncentracijom Srpske vojske. Posle Putnikovog povratka u zemlju, ponovo preuzima dužnost komandanta Druge armije i sa njenim glavnim snagama izvodi marš-manevar preko Koceljeve i Tekeriša. U noćnom napadu, na istočnim padinama Cera, porazio je 21. diviziju austrougarskog 8. korpusa čime je omogućio pobedu Srba u Cerskoj bici. Za tu savezničku pobedu nad Centralnim silama, 20. avgusta 1914. godine, unapređen je u čin vojvode.
Njegova armija je u bici na Drini požrtvovano branila Mačvu, uspešno odbijala više koncentričnih napada nadmoćnijih austrougarskih snaga, prikovala Poćorekovu Petu armiju za obale Drine i Save i mesecima iscrpljivala i trošila njene snage.
U Kolubarskoj bici (od 16. novembra do 15. decembra 1914), Druga armija je na desnoj obali Kolubare najpre zaustavila neprijateljski napad, a zatim učestvovala u manevarskim poduhvatima vojvode Radomira Putnika i generala Živojina Mišića, što je dovelo do sloma austrougarske Balkanske vojske.
Za vreme invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, Stepanovićeva armija je zajedno sa Timočkom vojskom, osujetila pokušaj bugarske Prve armije da kroz nišavsku zonu prodre u pozadinu glavnih snaga Srpske vojske angažovane na severnom frontu i time umnogome doprinela propadanju Makenzenovih planova o brzom okruženju i uništenju Srpske vojske. Iako je imao značajnu ulogu u reorganizaciji Srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na frontu kod Gorničeva, na Kajmakčalanu i oko Bitolja, najveći uspeh vezan je za proboj solunskog fronta i izbacivanje Bugarske iz rata.
Vojnici Stepanovićeve Druge armije su u jakom naletu probile neprijateljski utvrđeni front na Dobrom polju i Kozjaku i zajedno sa Prvom armijom i savezničkim snagama, bez predaha, gonile razbijene bugarske i nemačke trupe sve dok, 29. septembra 1918. godine, nisu prinudile Bugarsku na kapitulaciju i otvorile put za konačno oslobođenje Srbije. Ta vešto izvedena operacija i prva saveznička pobeda, koju je izvojevala srpska vojska u Cerskoj bici, uvrstile su ga u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.
Po izlasku iz aktivne vojne službe Stepa je živeo u Čačku. U Beograd je odlazio kad je morao na poziv vrhovnog komandanta i njegovih ratnih saboraca. U prvo vreme je najveći period provodio sa svojim unučićima u bašti. Negovao je voće i cveće. Sa Solunskog fronta je doneo ratni sto na rasklapanje i smestio ga u hlad bašte gde je često vreme provodio sam.
Nikome nije odlazio u posetu i retko koga je primao. One koje je primio dočekao je domaćinski, srdačno i gostoljubivo. Dosta vremena je provodio u šetnji kraj Zapadne Morave. U šetnju je uvek odlazio u skromnoj odeći, a ljudi koji su ga sretali pozdravljali su ga, međutim on nije otpozdravljao nikog. No uskoro bolest je počela da uzima Stepino zdravlje.
Vojvoda Stepan I. Stepanović je preminuo 27. aprila 1929. godine u 10,30 časova pre podne. Pred samu smrt pokušao je da se pokrene i da nešto kaže. Napregnuvši svu svoju snagu, izustio je svojim sitnim i slabašnim glasom dve reči: Polazite napred.
Glas o smrti vojvode Stepe Stepanovića ožalostio je čitavu zemlju. Žalost je bila iskrena i duboka. U mnogim domovima borbi Druge armije prekaljeni ratnici su plakali za svojim komandantom. Na hiljade telegrama je stiglo u Čačak i Beograd, u kojima su ljudi raznih zanimanja i uzrasta izražavali bol za preminulim vojvodom.
Osim spomenika u Čačku, u Beogradu glavna ulica na Voždovcu nosi njegovo ime, u rodnom Kumodražu podignut je spomenik i osnovna škola dobila je njegovo ime. Selo Marin Majur kod Novog Sada od 1927. zove se Stepanovićevo, jedno selo u Banatu, blizu srpsko-rumunske granice, u opštini Nova Crnja, nosi ime Vojvoda Stepa.[70] Po njemu se zovu OŠ „Vojvoda Stepa” Beograd i OŠ „Stepa Stepanović” Gornja Gorevnica.
Srpski pesnik Aleksa Šantić je blizu Mostara 1919. u njegovu čast napisao pesmu „Vojvodi Stepi“. U Domu vojske Srbije u Beogradu se od 15. januara 2016. godine nalazi njegova bista.