Jedan od najpoznatijih i najvoljenijih srpskih pisaca Branko Radičević, inspirisan najvećim hrišćanskim praznikom Vaskrsom, napisao je na taj dan 1844. godine pesmu “Molitva”.
Iako naslov pesme sugeriše na niz molbi upućenih Bogu, pesnik traži samo jedno, i to na samom kraju. Veći deo pesme zapravo je divljenje svemu stvorenom i zahvalnost koja isijava iz reči lirskog subjekta. Tek u poslednjem stihu on od Boga traži nešto za sebe – samo da mu od sa tog puta, mira i sreće koje na njemu nalazi, duša ne zaluta na pogrešne staze.
Mnogo kasnije sličan stih “da mi s pravog puta duša ne zaluta” našao se i u pesmi vladike Nikolaja Velimirovića “Govori Gospode”.
Pesma “Molitva” objavljena je u Brankovoj prvoj zbirci “Pesme I”, izdatoj u Beču, u jermenskom manastiru 1847. godine.
“Molitva”
Mesec jasni, zvezda jato,
I sunašce umiljato,
Zoru što nam nebo šara,
A i munju što ga para,
I tu silnu groma buku,
I oluje strašnu fuku
Ti satvori, velji Bože,
Ko ovako jošte može!
Cveće ljupko i dolinu,
Stado, vrelo i planinu,
Tiju reku, silno more,
I pod nebom orla gore,
I nad orlom šarnu dugu,
I slavuja u tom lugu,
I još njegov glas umilni
Ti satvori, Bože silni.
Osim drugog ovde svega
Mene stvori iz ničega,
Duom svojim ti podunu,
U meneka dušu sunu;
Pa mi, Bože, jošte tade
I u dušu nešto dade,
Ta i moja pesma ova,
I nju meni ti darova.
Fala, Bože, na dar ovi,
O pomozi, blagosovi,
Da mi kako s prava puta
Duša mlada ne zaluta!