Ibarska magistrala, kad put prestane da bude važan

Pre pet godina ekipa RTS-a bila je na Ibarskoj magistrali i tada razgovarala sa ljudima koji žive od ceste, pitala ih šta će biti sa njima kada bude završen auto-put. Pet godina kasnije ekipa je ponovo prošla najpoznatijim drumom u zemlji, da vidi ko je bio u pravu i kako danas izgleda Ibarska magistrala, samo nekoliko meseci nakon otvaranja auto-puta.

Krećemo na put, idemo kamionom. Vozi nas isti vozač kao i pre pet godina Radiša Stevanović, ali za ovih pet godina možemo da ga zovemo, kao i svi njegovi prijatelji – Raša. Naš razgovor počinje opažanjem da bismo teško pronašli vozača koji nije barem jednom rekao: jedva čekam da završe auto-put pa da ne moram više da putujem ovom Ibarskom magistralom.

Samo dan nakon otvaranja auto-puta “Miloš Veliki” dobili smo priliku da bezbednije i brže stignemo od Beograda, odnosno od Obrenovca do Preljine i da tako zaobiđemo sve ono što nas je nerviralo, pre svega neracionalno preticanje i saobraćajne udese.

To je lepša strana priče, međutim, mnogo ljudi je živelo od najpoznatijeg druma u zemlji. Šta je danas sa njima?

I sada sa tim pitanjem putujemo do prvog restorana na Ibarskoj. Cilj nam je da obiđemo sve kod kojih smo bili i pre pola decenije.

Šnicla za doručak, da ne kvarimo tradiciju

Putovali smo samo petnaest minuta od Beograda do kafane “Srbija”. Na ulazu nas dočekuje menadžer Lazo Ivković i uz uobičajeni pozdrav (Dobar dan, kako ste?) pita nas i kakva je bila Karađorđeva šnicla pre pet godina.

Eh, mnogi bi sada rekli, ko se seća šta je jeo pre pet godina i još da li je bilo dobro ili loše. Ali jasno je da je pitanje postavljeno sa razlogom, zbog toga sam morao mom domaćinu da prepričam jednu anegdotu, sa snimanja iz tog perioda: “Lazo, pre pet godina kada smo kod vas pojeli Karađorđevu šniclu, jeli smo je još, prebrojao sam tačno, jeli smo je još četiri puta”.

Lazo me sada, malo sa čuđenjem, pita da li smo mogli da pojedemo toliko.

“Morali smo”, odgovaram.

Nekako se tako desilo da su nam nudili Karađorđevu šniclu, a mi smo kasnije hteli da vidimo gde je najbolja i to teško stečeno znanje sačuvaćemo za sebe.

Kada smo se nasmejali zbog priče o Karađorđevoj šnicli, nastavili smo o onome zbog čega smo i krenuli na put – kako žive ljudi koji zavise od broja vozila na Ibarskoj, posle otvranja auto-puta.

Lazo nam govori da on zapravo vidi prednost u novonastaloj situaciji.

U ovaj restoran dolaze ljudi koji žive u Beogradu i sada će lakše i brže moći da dođu.

Posle pojedene Karađorđeve za doručak, da ne kvarimo tradiciju, nastavili smo dalje.

Čak ni na delu puta od Beograda do Lazarevca nema onih gužvi, naprotiv. Vozimo se i po nekoliko minuta, a ne sretnemo vozilo iz suprotnog smera. Nekada se ovde išlo u dugoj koloni, sa neizostavnim preticanjima.

Ibarska magistrala – “drum smrti” 

Hteli smo da svratimo kod “Brace”, ali gazda nije bio tu, pa smo Raša i ja brzo nastavili dalje.

Ibarska magistrala je često nazivana i “drumom smrti” – veliki broj saobraćajnih nesreća i mnogo izgubljenih života. Čak se pred otvaranje auto-puta povećavao broj nastradalih.

Zato i oni koji su emotivni prema kafanama i životu uz magistralu ne mogu da kažu da im nije drago što je auto-put rasteretio Ibarsku. Posle ove misli, morao sam Rašu da pitam da li je i on nekada imao udes na Ibarskoj.

“Da imao sam baš dobar udes, pre jedno 15 godina. To je bilo tamo kod ‘Dva brata’. Tamo sam imao udes, ne mojom krivicom, drugi je bio kriv. Obično kada su ti udesi ja ne volim da gledam sklanjam se i sada kad naiđem. Jer imao sam više prizora, desi se da su to ljudi koje poznajem”, priseća se Rašo.

Vedro Rašino lice posle ove priče brzo je postalo nekako žuto, smušeno i tužno. Zato sam mu odmah postavio sledeće pitanje: Rašo kuda idemo dalje?

To je bilo dovoljno da se njegovo raspoloženje u momentu popravi.

Kada smo prošli Ćelije, počeli smo da se vozimo po Ibarskoj koju do tada nikada nismo videli. To je bila Ibarska bez saobraćaja.

“Prosto neverovatno voziš deset minuta pa se pojavi auto”, komentarisao je Raša.

Kod Bubonje ćemo uveče, da vidimo da li još ima muziku u kafani. A sada smo došli jer su pored Bubonje market i restoran “315”. Čini nam se da je market zatvoren.

Prodavnica ne radi, veliki i masivni katanac na bravi nedvosmisleno to potvrđuje. Ulazimo  u restoran, da vidimo kako tu ide.

Ruku pružamo čoveku koji se predstavlja kao Dejan Pavlović, on je vlasnik restorana, ali i marketa, koji je zatvoren, kako nam je rekao zbog auto-puta. Nema više saobraćaja, pa nema ni prodaje.

Posle 33 godine Dejan Pavlović razmišlja da zatvori restoran “315” .

Prodavnicu istog imena već je morao da zatvori, nije bilo prometa. Za kafanu se još bori, želja mu je da iz nje ode u penziju, ali svestan je da je sve manje šanse da tako bude.

Pitam ga kakva je situacija bila kad je otvoren auto-put, kada se nije naplaćivala purtarina.

Odgovara da je u tom periodu, magistrala bila – maltene prazna.

“Pa to je neki period možda nekih desetak dana, tada je magistrala bila prazna, mogao je maltene da se igra mali fudbal na njoj”, navodi Pavlović.

Na pitanje da li planira i kafanu da zatvori, daje lep, slikovit, a u isto vreme i veoma tužan odogovor: “Što bi jedan moj kolega rekao, više me je grejala kafanska sijalica nego sunce.”

Ne želi Dejan da zatvori, ali možda će morati, a posle toga ne zna šta će biti sa njim.

Neko i profitira 

Nastavljamo dalje, pred Ljigom polako prestaje da nam odzvanja Dejanov odgovor i pitanje šta će biti sa njim. Nailazimo na šlep-službu, izgleda nam da se traktor pokvario. Na putu je čovek koji je vlasnik šlep-službe i za njega imamo isto pitanje – kako ide posao? Dalibor Matić kaže da mu je odlično od kako je auto-put počeo da radi: “Ovde na Ibarskoj kada neko stane, mogao je da se snađe, a na auto-putu toga nema, moraju mene da zovu”.

Eto, neko na Ibarskoj je ozbiljno profitirao od auto-puta, jer je zadržao staru cestu i dobio je novi put.

Posle ovog razgovora na drumu, odlazimo do još dve kafane, obe se nalaze u Ljigu, jedna do druge su, a šta je zanimljivo, pre pet godina, za te kafane, procenili su da se nalaze na idealnim mestima. Objašnjenje je bilo da je ulaz i izlaz sa auto-puta blizu. Govorimo o kafanama “Kod brata” i kafani “Kačerac kod brata”.

Kafana “Kod brata” ne radi, ali “Kačerac” radi, zato smo tu i razgovaramo sa Dejanom Jeremićem vlasnikom.

Prvo ga pitam zašto ne radi kafana pored, on je rekao kako je njegov stric Miodrag Jeremić otišao u zasluženu penziju i da je zato zatvorio kafanu.

Dodaje da su sve bili u pravu što su rekli pre pet godina, njegova kafana odlično radi, jer ljudi silaze sa auto-puta da jedu, pa se vraćaju i nastavljaju dalje.

Da je u poslu osim znanja i velikog truda i rada potrebna i sreća, najbolje dokazuje ovaj primer, jer da je kafana “Kačerac kod brata” udaljena samo 500 metara ne bi mogla da radi. A to je problem sa kojim se i dalje nosi kafana koja je najdalje jedan kilometar udaljena od “Kačerca”, kafana “Takovo”.

Zatvara se najstarija kafana na Ibarskoj

Sa Vladom, vlasnikom kafane “Takovo” sedimo napolju, vreme nas je poslužilo. Besan je, razočaran i još mnogo toga, ali najviše od svega on je nemoćan, nemoćan da nešto promeni. 

Pitam ga kakva je situacija i šta očekuje kada se otvori Koridor 11.

“Pa situacija je nikakva što se mene tiče. Znači 70 odsto saobraćaja je otišlo na auto-put. Što je i normalno brže, bolje, sigurnije, ali mi ćemo raditi još malo dokle to bude moglo, pa videćemo šta ćemo. Od Milanovca na ovamo je sve pozatvarano. Znači, sve kafane su maltene pozatvarane”, objašnjava Vlado.

Pitamo ga da li on to nama govori da će najstarija kafana uskoro da bude zatvorena.

“Pa sve je moguće. Mi smo od ovoga živeli nismo imali nijednu drugu dodatnu delatnost, radnika smo otpustili pre mesec dana. Sad ako nam država da nekih subvencija, ali to državu ne interesuje mnogo. Mi smo mali, nismo kao taksisti, da možemo da blokiramo grad”, odgovara on.

Vlada je svestan da je auto-put dobra stvar za sve, pa i za njega, ali on više nema od čega da živi i da školuje svoje dete. Iako je gazda, ove godine morao da se spakuje i ode u Francusku da radi za dnevnicu. I opet će ako se nešto ne promeni, tako nam govori na rastanku.

Paradoks – jedna se kafana zatvara, a druga otvara

Posle razgovora sa Vladom, odlazimo, gle paradoksa, do kafane koja je počela da radi i to posle otvaranja auto-puta, a udaljena je manje od jednog kilometra od “Takova”.

Na konstataciju da smo došli da snimimo kafanu koja je otvorena nakon otvaranja auto-puta, gazda odgovara da se nikada nije plašio da započne neki posao.

“Bilo koji posao koji sam počeo nikad se nisam plašio, uvek sam uspevao. Mada sam i padao u tom auto-prevozu – padnem, ustanem i krećem. Ne možeš ti ovaj mesec propao sam i da staneš”, objašnjava.

Bajber, odnosno Tomislav Nedeljković, ima svoju filozofiju koju je učio baš na Ibarskoj magistrali i do sada mu je uspevalo. Zato ne gleda na komšije koje su posle 30 i više godina morale da zatvore kafane i radnje ili su pred zatvaranjem.

“Znate kako, 35 godina ja sam na magistrali bio auto-prevoznik nema ko me ne zna, malo je početak težak, možda ću i ja ostati bez mušterija, ali za sada ne odustajem”, navodi Nedeljković.

Priču o kraju Ibarske magistrale, preciznije, ove njene poslednje faze, najbolje, kažu, priča sudbina kafane “Rudnička kapija”, a kapija je zatvorena.

Na pitanje da li je tačno da je Ibarska magistrala zatvorena, kako kažu, onog dana kada je zatvorena “Rudnička kapija”, odgovara: “Pa u suštini, da kažemo da jeste, jer mi smo bili poznati po Ibarskoj. Nas su svi znali kao ‘Rudničku kapiju’, gde se jelo, pilo, svraćalo. Mi smo morali, nismo morali nego smo rešili, pošto nije bilo prometa nije imalo gostiju, da zatvorimo.”

Dodaje da se iz meseca u mesec smanjivao pazar: “Kada se iz dana u dan iz meseca u mesec smanjivao pazar, bilo je manje gostiju, mi smo bili svesni da Ibarska ne može da bude ono što je bila zbog auto-puta”.

Darinka Jevtić je 35 godina spremala hranu u ovoj kafani. Seća se kako je bila gazdarica, kuvarica i čistačica. Sada sedi u zatvorenoj kafani, gde treba samo obrisati prašinu, pa da neko može da posluži piće. Ali nema od tog posla više ništa, gotovo je, zna ona to i zato joj nije lako.

“Kod Bubonje” – poslednji hram stare Ibarske

Putovanje Ibarskom magistralom završavamo uveče u kafani “Kod Bubonje”. Pre pet godina rekao je: “Biće šta mora, ali moja kafana će raditi i muzika će uvek biti tu da vas dočeka”. Tada smo je predstavili kao poslednji hram stare Ibarske, sa muzikom i pevačicama. “Kod Bubonje” i danas ima muzike.

U kafanu stižemo neki minut posle 21 sat. Pojedini gosti gledaju tenis – Novak je igrao to veče, drugi se kartaju, treći sede zamišljeno za svojim stolom i ispijaju piće.

Ko je Bubonja? Pitali smo više ljudi. Odgovarali su nam, to je čovek koji je svima pomogao i mnoge zadužio. Voli kafanu, kao što se vidi, ali on u svojoj kafani pije kafu sa mlekom i veseli se uz muziku. Čudan neki čovek.

Bubonja je i jedan od uspešnijih privrednika oko Ljiga, zato i zna šta se dešava sad, kako je bilo juče, ali i šta će biti:

“Ljudi iz dana u dan zatvaraju prodavnice evo tu je bila jedna prodavnica do nas u Lipju u Moravcima se restorani zatvaraju ili rade sa vrlo malom zaradom. Čak i sa gubitkom. Mislim da neće moći dugo još tako”, objašnjava Bubonja.

Ibarska magistrala, poslednja pesma o tebi 

Na pitanje da li smo mi sada zapravo došli da snimimo poslednju reportažu sa Ibarske magistrale one stare, odgovara: “Pa tu i tamo, verovatno”.

Kafana za Bubonju nije izvor prihoda već izvor života.

Period od pet godina možda nije dug period kada govorimo razvoju države, grada, pa i u životu nekada nije toliko dramatičan, kao što se pokazalo za Ibarsku.

Vidimo da se za to vreme mnogo toga ovde promenilo. Pripremamo poslednje pitanje sa naglaskom na ovom putovanju Ibarskom magistralom. Ispred mene i tog pitanja je Dragoljub Vesić Bubonja.

Na molbu da nam opiše naš susret za pet godina, odgovara: “Ljig će biti mrtav, ako ne nađu neko rešenje da se otvori neka fabrika. A što se tiče muzike videćemo se sigurno! Kafana će raditi i biće muzike. To sigurno znam”.

Danas svi imaju auto-puteve, ali niko nema Ibarsku magistralu. Da li najpoznatija cesta treba da ode u istoriju ili možemo nešto da napravimo od nje? E, to je poslednje pitanje i po njega idem za pet godina.

#ibarska, #magistrala

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.