Vida Ružić, jedna od najlepših devojaka Beograda zaljubila se u Miloša Crnjanskog, jednog mladog i učenog momka, uvek s knjigom pod miškom, u lepom odelu, sigurnog hoda i naočite pojave. Tako je to nekad bilo – najlepše devojke osvajali su intelektualci, momci vešti s rečima, bez obzira na danas popularnu “debljinu novčanika”.
A šta su na to rekli njeni roditelji?
Pa, nisu bili zadovoljni.
Vida je bila ćerka bivšeg dvorskog savetnika i
pisca, Dobre Ružića. Svi koji su ih poznavali, o njima su govorili u jednini –
Miloš Crnjanski i Vida Ružić, kasnije Crnjanski.
Pošto se njena porodica protivila ovoj vezi rešila je da pobegne
i ode u Pariz. Na ulasku u voz, na tužnom rastanku, Miloš je obećao da će joj
pisati. Ali je ubrzo savladan burom emocija bez razmišljanja ostavio sve, i već
sutradan bio u Parizu pored Vide. Od mladog novinara Crnjanski se
izdigao u pesnika i romansijera najvišeg reda.
U emotivnom životu, iako oženjen i zaljubljen,
bio je i ženskaroš.
Vida je o ljubavnim izletima svog Crnjanskog govorila: Mnogo je voleo
žene. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se.
A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.
Kako je to Vida uspevala da iznese, a da se ne
uvredi, velika je nepoznanica. Svakako, do dana današnjeg govori se da je
Crnjanski nju mnogo voleo, bez obzira na očijukanja s drugim damama.
U jednoj svojoj knjizi napisao je da je ona
jedina sreća u njegovom životu, a ona je s njim ostala do kraja života.
Kažu da su njegove poslednje izgovorene reči bile dokaz večne
ljubavi: Vode i Vido. Njegovi
prijatelji tvrde da je u poslednjem času ponavljao želju da kada dođe vreme,
njegova supruga počiva pored njega.
Miloš Crnjanski je umro na neobičan način.
Počeo je da boluje od demencije. Primetivši tragove bolesti u sebi, povlači se
u sobu i biva mu sve gore. Jedne noći mu je pozlilo, Vida je pozvala doktora
Bogdanovića u kojeg je Crnjanski jedino imao poverenja.
Odveden je u bolnicu… doktorku je tiho zamolio da ga više ne
muči … a doktoru Bogdanoviću, na nagovor da jede, rekao je: “Ja uopšte nemam
nameru da živim…”. Ni sa Vidom nije
razgovarao, ćutao je sklopljenih očiju i za dva dana umro (30.novembar
1977.godine). Bilo je to čudno, urađena je obdukcija koja je pokazala da su svi
vitalni organi bili u redu. Lekari su konstatovali da je uzrok smrti
psihosomatske prirode.
A Vida je ostala sama. Život bez
Miloša za nju je izgubio svaki smisao. Poživela je tek toliko da zavešta
sredstva za osnivanje Zadužbine Miloš Crnjanski, a onda, deset meseci kasnije,
preminula je sa njegovim stihovima na uzglavlju:
A kad mi glas i oči dah upokoje, ti
ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.
Ona je sahranjena u grobnici porodice Ružić na
Novom groblju, a on u Aleji zaslužnih građana. Posljednja želja Crnjanskih da
počivaju u istom grobu nije ispunjena.
Pesma Ljubavnici:
Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.
Još malo samo, pa ćemo
sumorni, sa osmehom tužnim,
u strastima ružnim, stati,
bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili nečem drugom,
moćnom, nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.
U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.
I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet’,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji greh to beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade divne i nove.