Ove godine navršava se punih 25 godina od krvave bitke na Košarama. Kako je bilo i kako su naši vojnici tamo preživljavali govorio je iz svoj iskustva, Užičanin Vladimir Ilić gostujući u emisiji TV Lav Raport u 5 .
Bitka na Košarama počela je devetog aprila i trajala je do 10. juna 1999. godine tokom Nato bombardovanja SRJ. Vladimir Ilić je imao nepunih 19 godina kada se obreo na Košarama. Još uvek se, kako kaže, seća nedaća koje je tamo preživeo, a najviše stradalih drugova:
-Iako mi vojnici to želimo da zaboravimo, jer su to jako ružne uspomene, ne smemo zaboraviti ljude koji su tamo ostali i njihove porodice. Ko je bio u ratu on zna kakav je to osećaj. Ono što je bilo najteže je taj nepoznati teren, ljudi, sve vam je bilo nepoznatno. Moja jedinica je bila najbliža, mogli smo brzo da reagujemo i prvi smo stigli tog devetog aprila u podnožje Košara, a samo karaulu oni su već bili zauzeli.- pročinje priču Vladimir Ilić.
Vladimir Ilić koji je tada imao nepunih 19. godina bio je na odsluženju vojnog roka. Ovaj tada golobradi momak nije ni slutio da će se ubzo naći na mestu gde je smrt svakog trenutka vrebala:
-Služio sam u vojnoj policiji, prvo u Valjevu, pa sam onda prešao u Beograd. Odatle smo, negde pred samo bombardovanje prebačeni na zadatak na Kosovo. Tako sam se našao sa svojom jedinicom na Košarama. Bio sam decembarska partija u vojsci i što se tiče moje obučenosti u tom trenutku, ona nije bila na zavidnom nivou. Ali po dolasku na Košare, tamo smo imali junsku partiju starijih I iskusnijih vojnika, pa su nas pomešali. Svi zajedno smo, sa dobro obučenim strešinama, koji su bili u dobro obučenim, specijalnim jedinicama, napravili jednu borbenu grupu. Uz te starije vojnike smo se osećali sigurno. Uz njih smo sve brzo učili jer smo znali da ćemo time spasiti sopstveni život. – priča Ilić.
Junak sa Košara nam otkriva da zamera pojedinim medijima, koji su u dokumentarnoj emisiji samo pomenuli da je stigao Peti bataljon vojne policije:
-A u tomi mom Petom bataljonu stradale su četiri starešine i jedan vojnik. Podneli smo velike žrtve, naravno ne umanjujem ničije učešće, ali smatam da nam je tom konstatacijom napravljena nepravda. Moj peti bataljon nije tamo došao na piknik, to je bila ozbiljna akcija, i mi smo prvi koji smo stigli na Košare i dva dana držali liniju. Ta prva dva dana niko drugi osim nas nije dolazio, posle su stigle i druge jedinice, od 63 padobanske do ostalih. I svi zajedno smo dali maksimum, i bez njih ni mi se ne bi živi vratili.
Na pitanje šta mu je bilo najteže Ilić kaže:
-Znate kako, kada krene ta pucnjava, nešto se u čoveku promeni, i to meni nije bilo tako strašno, jer boriš se za svoj život i ideš napred. Imali smo taj slogan “Nema nazad, nazad je Srbija”. Najteža mi je bila glad a o zimi da ne pričam. I danas kad vidim sneg nije mi dobro. Imali smo situacija kada upadnemo u zasedu gde smo dva dana bili zatočeni. Preko svih nas je pao sneg. Pre neki dan sam čuo Radmilovića koji je prilikom jednog gostovanja na TV rekao da je tada prvi put video starešinu da mu vilice toliko cvokoću, toliko je drhtao od zime i tresao se, da su se plašili da će ih odati zvuk njegove vilice. Skidali smo se da telima grejemo jedni druge, a ispod postavljali granje. A sva naša izvlačenja iz takvih situacija su bila toliko rizična da su nam starešine uvek govorile da zadnju bombu ostavimo za sebe, ako nas uhvate žive.
Vladimir ističe da su uvek imali neizmernu podršku svojih starešina:
-Na sve zadatke koje smo išli oni su uvek bili prvi u koloni i uvek korak ispred nas. Zato je i bio taj odnos stradalih , četiri starešine i jedan vojnik Radiša Ilić (19) iz Kragujevca.-
U istoriji je ostalo zapisano da su Junaci sa Košara uspeli da nadjačaju znatno brojnijeg neprijatelja:
-Da je njih bilo mnogo više nego nas, mi to nismo znali u tim prvim naletima. Kada smo stigli na Košare slučajno sam sreo jednog mog Užičanina, I on mi je, pošto su mene svi u Sevojnu zvali Divac, rekao ne idi gore, sve je uzorano. Gore ni mrav ne može da preživi. A mi smo dobili zadatak da nas čeka malo jača grupa terorista. Iskreno mislim da smo znali kolika je to sila ljudi, samo vam mogu reći da je to bilo neverovatno koliko ih je bilo, ne bi nam bilo svejedno. Ovako smo gazili napred. Imali smo recimo situacija kada smo bili ostavljeni, gde je neka druga jedinica pod dejstvom vatre morala da se povuče, a na primer poginuo je starešina koji je imao Motorolu, I vi automatski nemate kontrolu povlačenja. Ne znate da su se ostali povukli a vi ostajete da se borite za goli život. To su te najgore situacije bile, kad tehnički ne možete da se povučete, jer ne znate da to treba da uradite. Niko se nije povlačio na svoju ruku, tako da kad naiđe taj veliki napad, ti stoji do zadnjeg momenta, pomoliš se Bogu i to je to- nerado se priseća Vladimir Ilić.
Bitka na Košarama je trajala 67 dana, Vladimir je svih tih dana bio prisutan, a sve što je proživljavao beležio je u svom ratnom dnevniku:
-Slučaj je hteo da sam još dok sam bio u Valjevu, onako iz dosade uzeo jednu knjigu, znate kao ono u školi što smo imali leksikon, I pošto tada nije bilo mobilnih telefona, ja sam tu beležio brojeve svojih novih drugara, njihove adrese, gde ko živi i šta radi. Tu knjižicu sam počeo da nosi svugde sa sobom, ne sluteći da će to biti ratni dnevnik. Nakon pogibije mog Dragana Komarice, rodom iz Priboja, koji je na žalost poginuo na sam dan Vasksa, ostao sam bez svoje jedinice. Preuzeo me je vodnik Martić i pošto sam se pokazao kao dobar vozač, moj novi zadatak je bio da ih snabdevam hranom, municijom, cigaretama i svim što je trebalo. Pomislio sam super biće mi lakše sada. Međutim nisam znao šta me tek čeka. A čekala me je ta čuvena pin staza, za koju nisam ni znao da postoji, a to je staza gde je svaki dan po jedno vozilo makar stradalo. Ili nagazi na minu, ili mu naprave sačekušu. A tom stazom sam morao da prolazim, i onda sam imao taj rulet, da li ću uspeti da prođem, ili ne. A dnevno sam išao gore dole, makar tri puta, i bilo je šta ti sreća da. Tu su nam problem pravili i Nato avioni, koji čim vide vozilo u pokretu, oni ga gađaju. Čim vidim avione, ili ih čujem, mi se negde zaustavimo na sat, dva, dok opasnost ne prođe. E u tim čekanjima nastao je moj dnevnik-
Svi ovih godina posle bitke na Košarama, Vladimir ni jednom nije pročitao ceo svoj dnevnik. Nije mogao! A već deceniju planira da ga pretoči u knjigu. Kaže nije lako, ali mora :
-Planiram ali nikako da taj plan pretvorim u delu. Znate nije ni malo lako, jer kad god pozovem svoje prijatelje sa Košara da pričamo, vrate nam se ta sećanja od kojih ponekad ne možeš ni da spavaš. Teško je! Imao sam ponuda da nekome dam dnevnik, pa da neko drugi to napiše. Ne želim to, jer ovo je jedina priča koja je rađena mojom rukom, mojim rukopisom i želim ja to da uradim. Biće jednog dana sigurno- obećao je na kraju razgovora Vladimir Ilić, heroj sa Košara.
Vladimir Ilić se po povratku sa Košara trudio da nastavi normalan život. Oženio se tadašnjom devojkom Jelenom, sa kojom ima dve prelepe ćerke Dunju i Danku. U međuvremenu je na porodičnom imanju u Staparima osnovao etno selo “Staparski vajati” za koji kaže da su mu posle preživljenih ratnih strahota, bili pravi odmor za telo i lek za dušu. Planira da na svom ranču napravi kućicu- muzej u kome će sakupiti kompletnu dokumentaciju o Košarama. Ljudi će na jednom mestu moći da pogledaju fotografije, knjige, da vide imena ko su i odakle su poginuli. Jednom rečju kompletan istorijat bitke na Košarama. Samo kako sam reče, za to će mu trebati i vremena i finansija.
Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena * zvezdicom. Info Press zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare koji sadrže govor mržnje, uvrede i psovke, kao i komentare koji se ne odnose na vest, ne objavljujemo.
Spisak dosadašnjih komentara za članak "Sećanja heroja sa Košara ". Podelite vaše mišljenje sa nama. Pošaljite komentar klikom na dugme - napišite komentar.
Izdajem radionicu za mehaničarske usluge sa 4 dizalice u užem centru grada. Izdajem radionicu za limarsko- farbarske usluge sa komorom u užem centru grada. Informacije možete dobiti na: 062/162 1111
Izdajem stan stan u kvalitetnoj novogradnji kog hotela Morava u Čačku. Stan je kompletno namešten, površine 35 m2. Informacije možete dobiti na: 064/ 148 03 77 064 /510 78 33
Za sve naše klijente odobravamo posebne mesečne popuste i akcije kao i stalne popuste za penzionere, lica sa troje i više dece kao i za nezaposlena lica, popust 28%.
U našim poslovnicama u Bavaria centar Preljina i Bavaria Team Čačak, Vašu registraciju mozete platiti na više mesečnih rata putem čekova gradjana, putem administrativne zabrane.
Tokom večeri se očekuje novo naoblačenje širom Srbije, a tokom noći i povremena kiša, koja će se u Negotinskoj krajini i na visokim planinama lediti pri tlu.
Usvajanjem predloženih tačaka dnevnog reda, posle gotovo sedam dana skupštinske rasprave, završena je peta sednica Skupštine grada Čačka. Odbornici Pokreta Dveri traže od gradonačelnika Čačka da smeni člana Gradskog veća Aleksandra Maksimovića, a ukoliko to… […]
Sednica Skupštine grada Čačka još uvek nije završena, ali je jedna od glavnih tačaka dnevnog reda maratonskog zasedanja bila usvajanje rebalansa budžeta u tekućoj godini. I dok opozicija postavlja pitanje kako to da… […]
Danas je počela peta sednica Skupštine grada Čačka za koju se očekuje da će zbog obimnog dnevnog reda trajati nekoliko dana. Na početku zasedanja potvrdjen je mandat odbornicima opozicije koji su zamenili pet… […]
Ove godine navršava se punih 25 godina od krvave bitke na Košarama. Kako je bilo i kako su naši vojnici tamo preživljavali govorio je iz svoj iskustva, Užičanin Vladimir Ilić gostujući u emisiji TV Lav Raport u 5 .
Bitka na Košarama počela je devetog aprila i trajala je do 10. juna 1999. godine tokom Nato bombardovanja SRJ. Vladimir Ilić je imao nepunih 19 godina kada se obreo na Košarama. Još uvek se, kako kaže, seća nedaća koje je tamo preživeo, a najviše stradalih drugova:
-Iako mi vojnici to želimo da zaboravimo, jer su to jako ružne uspomene, ne smemo zaboraviti ljude koji su tamo ostali i njihove porodice. Ko je bio u ratu on zna kakav je to osećaj. Ono što je bilo najteže je taj nepoznati teren, ljudi, sve vam je bilo nepoznatno. Moja jedinica je bila najbliža, mogli smo brzo da reagujemo i prvi smo stigli tog devetog aprila u podnožje Košara, a samo karaulu oni su već bili zauzeli.- pročinje priču Vladimir Ilić.
Vladimir Ilić koji je tada imao nepunih 19. godina bio je na odsluženju vojnog roka. Ovaj tada golobradi momak nije ni slutio da će se ubzo naći na mestu gde je smrt svakog trenutka vrebala:
-Služio sam u vojnoj policiji, prvo u Valjevu, pa sam onda prešao u Beograd. Odatle smo, negde pred samo bombardovanje prebačeni na zadatak na Kosovo. Tako sam se našao sa svojom jedinicom na Košarama. Bio sam decembarska partija u vojsci i što se tiče moje obučenosti u tom trenutku, ona nije bila na zavidnom nivou. Ali po dolasku na Košare, tamo smo imali junsku partiju starijih I iskusnijih vojnika, pa su nas pomešali. Svi zajedno smo, sa dobro obučenim strešinama, koji su bili u dobro obučenim, specijalnim jedinicama, napravili jednu borbenu grupu. Uz te starije vojnike smo se osećali sigurno. Uz njih smo sve brzo učili jer smo znali da ćemo time spasiti sopstveni život. – priča Ilić.
Junak sa Košara nam otkriva da zamera pojedinim medijima, koji su u dokumentarnoj emisiji samo pomenuli da je stigao Peti bataljon vojne policije:
-A u tomi mom Petom bataljonu stradale su četiri starešine i jedan vojnik. Podneli smo velike žrtve, naravno ne umanjujem ničije učešće, ali smatam da nam je tom konstatacijom napravljena nepravda. Moj peti bataljon nije tamo došao na piknik, to je bila ozbiljna akcija, i mi smo prvi koji smo stigli na Košare i dva dana držali liniju. Ta prva dva dana niko drugi osim nas nije dolazio, posle su stigle i druge jedinice, od 63 padobanske do ostalih. I svi zajedno smo dali maksimum, i bez njih ni mi se ne bi živi vratili.
Na pitanje šta mu je bilo najteže Ilić kaže:
-Znate kako, kada krene ta pucnjava, nešto se u čoveku promeni, i to meni nije bilo tako strašno, jer boriš se za svoj život i ideš napred. Imali smo taj slogan “Nema nazad, nazad je Srbija”. Najteža mi je bila glad a o zimi da ne pričam. I danas kad vidim sneg nije mi dobro. Imali smo situacija kada upadnemo u zasedu gde smo dva dana bili zatočeni. Preko svih nas je pao sneg. Pre neki dan sam čuo Radmilovića koji je prilikom jednog gostovanja na TV rekao da je tada prvi put video starešinu da mu vilice toliko cvokoću, toliko je drhtao od zime i tresao se, da su se plašili da će ih odati zvuk njegove vilice. Skidali smo se da telima grejemo jedni druge, a ispod postavljali granje. A sva naša izvlačenja iz takvih situacija su bila toliko rizična da su nam starešine uvek govorile da zadnju bombu ostavimo za sebe, ako nas uhvate žive.
Vladimir ističe da su uvek imali neizmernu podršku svojih starešina:
-Na sve zadatke koje smo išli oni su uvek bili prvi u koloni i uvek korak ispred nas. Zato je i bio taj odnos stradalih , četiri starešine i jedan vojnik Radiša Ilić (19) iz Kragujevca.-
U istoriji je ostalo zapisano da su Junaci sa Košara uspeli da nadjačaju znatno brojnijeg neprijatelja:
-Da je njih bilo mnogo više nego nas, mi to nismo znali u tim prvim naletima. Kada smo stigli na Košare slučajno sam sreo jednog mog Užičanina, I on mi je, pošto su mene svi u Sevojnu zvali Divac, rekao ne idi gore, sve je uzorano. Gore ni mrav ne može da preživi. A mi smo dobili zadatak da nas čeka malo jača grupa terorista. Iskreno mislim da smo znali kolika je to sila ljudi, samo vam mogu reći da je to bilo neverovatno koliko ih je bilo, ne bi nam bilo svejedno. Ovako smo gazili napred. Imali smo recimo situacija kada smo bili ostavljeni, gde je neka druga jedinica pod dejstvom vatre morala da se povuče, a na primer poginuo je starešina koji je imao Motorolu, I vi automatski nemate kontrolu povlačenja. Ne znate da su se ostali povukli a vi ostajete da se borite za goli život. To su te najgore situacije bile, kad tehnički ne možete da se povučete, jer ne znate da to treba da uradite. Niko se nije povlačio na svoju ruku, tako da kad naiđe taj veliki napad, ti stoji do zadnjeg momenta, pomoliš se Bogu i to je to- nerado se priseća Vladimir Ilić.
Bitka na Košarama je trajala 67 dana, Vladimir je svih tih dana bio prisutan, a sve što je proživljavao beležio je u svom ratnom dnevniku:
-Slučaj je hteo da sam još dok sam bio u Valjevu, onako iz dosade uzeo jednu knjigu, znate kao ono u školi što smo imali leksikon, I pošto tada nije bilo mobilnih telefona, ja sam tu beležio brojeve svojih novih drugara, njihove adrese, gde ko živi i šta radi. Tu knjižicu sam počeo da nosi svugde sa sobom, ne sluteći da će to biti ratni dnevnik. Nakon pogibije mog Dragana Komarice, rodom iz Priboja, koji je na žalost poginuo na sam dan Vasksa, ostao sam bez svoje jedinice. Preuzeo me je vodnik Martić i pošto sam se pokazao kao dobar vozač, moj novi zadatak je bio da ih snabdevam hranom, municijom, cigaretama i svim što je trebalo. Pomislio sam super biće mi lakše sada. Međutim nisam znao šta me tek čeka. A čekala me je ta čuvena pin staza, za koju nisam ni znao da postoji, a to je staza gde je svaki dan po jedno vozilo makar stradalo. Ili nagazi na minu, ili mu naprave sačekušu. A tom stazom sam morao da prolazim, i onda sam imao taj rulet, da li ću uspeti da prođem, ili ne. A dnevno sam išao gore dole, makar tri puta, i bilo je šta ti sreća da. Tu su nam problem pravili i Nato avioni, koji čim vide vozilo u pokretu, oni ga gađaju. Čim vidim avione, ili ih čujem, mi se negde zaustavimo na sat, dva, dok opasnost ne prođe. E u tim čekanjima nastao je moj dnevnik-
Svi ovih godina posle bitke na Košarama, Vladimir ni jednom nije pročitao ceo svoj dnevnik. Nije mogao! A već deceniju planira da ga pretoči u knjigu. Kaže nije lako, ali mora :
-Planiram ali nikako da taj plan pretvorim u delu. Znate nije ni malo lako, jer kad god pozovem svoje prijatelje sa Košara da pričamo, vrate nam se ta sećanja od kojih ponekad ne možeš ni da spavaš. Teško je! Imao sam ponuda da nekome dam dnevnik, pa da neko drugi to napiše. Ne želim to, jer ovo je jedina priča koja je rađena mojom rukom, mojim rukopisom i želim ja to da uradim. Biće jednog dana sigurno- obećao je na kraju razgovora Vladimir Ilić, heroj sa Košara.
Vladimir Ilić se po povratku sa Košara trudio da nastavi normalan život. Oženio se tadašnjom devojkom Jelenom, sa kojom ima dve prelepe ćerke Dunju i Danku. U međuvremenu je na porodičnom imanju u Staparima osnovao etno selo “Staparski vajati” za koji kaže da su mu posle preživljenih ratnih strahota, bili pravi odmor za telo i lek za dušu. Planira da na svom ranču napravi kućicu- muzej u kome će sakupiti kompletnu dokumentaciju o Košarama. Ljudi će na jednom mestu moći da pogledaju fotografije, knjige, da vide imena ko su i odakle su poginuli. Jednom rečju kompletan istorijat bitke na Košarama. Samo kako sam reče, za to će mu trebati i vremena i finansija.
Napiši komentar
komentari
Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena * zvezdicom. Info Press zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare koji sadrže govor mržnje, uvrede i psovke, kao i komentare koji se ne odnose na vest, ne objavljujemo.
Spisak dosadašnjih komentara za članak "Sećanja heroja sa Košara ". Podelite vaše mišljenje sa nama. Pošaljite komentar klikom na dugme - napišite komentar.
Izdajem radionicu za mehaničarske usluge sa 4 dizalice u užem centru grada. Izdajem radionicu za limarsko- farbarske usluge sa komorom u užem centru grada. Informacije možete dobiti na: 062/162 1111
Izdajem stan stan u kvalitetnoj novogradnji kog hotela Morava u Čačku. Stan je kompletno namešten, površine 35 m2. Informacije možete dobiti na: 064/ 148 03 77 064 /510 78 33
Tokom večeri se očekuje novo naoblačenje širom Srbije, a tokom noći i povremena kiša, koja će se u Negotinskoj krajini i na visokim planinama lediti pri tlu.
Usvajanjem predloženih tačaka dnevnog reda, posle gotovo sedam dana skupštinske rasprave, završena je peta sednica Skupštine grada Čačka. Odbornici Pokreta Dveri traže od gradonačelnika Čačka da smeni člana Gradskog veća Aleksandra Maksimovića, a ukoliko to… […]
Ovaj web sajt koristi kolačiće kako bi izvršavao određene funkcionalnosti, te radi analize poseta i prilagođavanja sadržaja. Načini prikupljanja, obrade i upravljanja ličnim podacima, definisani su dokumentom Politika privatnosti.
Obavezni kolačići
Obavezni kolačići su oni koji omogućavaju neometan rad sajta. Drugačije se nazivaju i funkcionalnim kolačićima. Njihovim isključivanjem ispravan rad ovog sajta ne bi bio moguć, te se oni nalaze u ovoj kategoriji obaveznih.
Ukoliko isključite ove kolačiće, nećemo biti u mogućnosti da zapamtimo vaša podešavanja privatnosti i obaveštenje o kolačićima biće iznova učitano na svakoj stranici koju posetite.
Analitički i marketinški kolačići
Ovi kolačići nam omogućavaju da prikupimo podatke o načinima korišćenja sajta i dalje unapređujemo sajt, kako bismo mogli da pružimo korisne i kvalitetne informacije, te pozitivna i personalizovana korisnička iskustva.
Molimo vas odobrite obavezne kolačiće kako bismo mogli da upamtimo vaša podešavanja.